Centar Obrenovca je 19. jula izgledao kao bilo koje malo mesto u danima vikenda. Tišinu i mir gradskog trga tek povremeno narušavao je slab saobraćaj u okolnim ulicama, gosti su sporo ispijali svoje jutarnje kafe u restoranima, malobrojni prolaznici žurili su da se sklone sa upeklog sunca.
Vreva je vladala samo u parku. Tamo je poput jata vrabaca zaselo nekoliko desetina dečaka i devojčica koji su čas kljucajući trotoar kredama u boji, čas papir flomasterima i vodenim bojama, za par sati promenili fizionomiju parka. Valjda nikad nije bio šareniji i veseliji. Zahvaljujući dečjim rukama niklo je mnogo cveća na pločniku, podignute su mnoge kuće, sleteli su na tih nekoliko metara i brojni avioni, došle su i čiča Gliše. Orio se park od dečjeg smeha dok su se provlačila ispod kanapa pazeći da ne dodirnu tlo rukama i dok su čekali svoj red da sruše kegle, gađajući ih baš kao da to treniraju svaki dan. Dopali su im se i sprejovi sa bojom, ali se čini da im je najzabavnije bilo da ostave trag svojih ruku – i to doslovno, umačući obe šake u boju i prislanjajući ih na papir.
– Dobro da se neko setio da ovo organizuje – rekla je majka jednog dečaka.
Dečje stvaralaštvo i igru na otvorenom prostoru da bi deca mogla da pokažu svoju maštu i da se igraju, organizovali su UNICEF i njegov partner Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP) u okviru letnjih aktivnosti podrške deci i porodicama iz poplavljenih područja.
Poziv za učešće u akciji „Obrenovac u očima dece” imao je još jednu ideju – da obrenovačka deca predškolskog i školskog uzrasta kroz druženje i igru pruže podršku svojim vršnjacima koji su sa svojim roditeljima smešteni u kolektivnom centru u obrenovačkoj kasarni, dok se ne steknu uslovi da se vrate u svoje domove stradale u poplavama koje su zadesile Srbiju 14. maja.
Dva meseca posle katastrofalnih poplava, u kolektivnim centrima, gde spada i obrenovačka kasarna, i dalje živi oko 300 dece iz Obrenovca, među kojima i 29 beba. Toj deci psihosocijalnu pomoć pruža oko 50 saradnika koje je CIP, uz podršku UNICEF-a, okupio – deset koordinatora i koordinatorki i četrdesetak mladih psihologa i psihološkinja. Oni su na centralni gradski trg doveli dvadesetak dečaka i devojčica iz kolektivnog centra koji su se sa uživanjem priključili i uklopili u dečju gužvu.
Među decom iz kolektivnog centra bilo je i dvoje trinaestogodišnjaka i jedna dvanaestogodišnjakinja. Izdvojili su se, jer se ne igraju s „klincima”. Nasmejani, dobro raspoloženi, zadirikujući jedni druge, kažu skoro u glas da se ne žale na život u kolektivnom centru, isključujući jednoličnu ishranu.
– Meni je super u centru, imam društvo, nije loše. Po ceo dan smo napolju. Ima u centru jedan mali park, sedimo, pričamo, igra se fudbal – kaže N.S. dodajući da je jedino što je tišti to što u avgustu mora da ide na “„opravni” u školi. Na pitanje da li im nedostaje njihova kuća ćute. Odjednom te vesele okice ispunjavaju suze, glas im se utišao i reči nestale. Ali veruju da će ponovo leći u svoje krevete, da će raditi domaći na svojim stolovima i ubacivati slike u ramove u dnevnim sobama. Nadaju se da će se u svoje kuće uskoro vratiti.
UNICEF je, u saradnji sa partnerima, počeo da pruža pomoć deci izmeštenoj iz poplavljenih područja kroz psihosocijalne radionice i to čim su poplave počele.
