"Sasvim iznenada, prekinut mi je godišnji odmor uz poruku da hitno moram da odem na granicu sa Republikom Bugarskom kako bih obezbeđivao državnu granicu od nelagalnih ulazaka migranata. Nisam znao puno o samom zadatku, o migrantima uopšte, znao sam samo ono sa televizije, tako da sam imao puno razloga da budem nezadovoljan zbog situacije u kojoj umesto na more idem u neku šumu da radim stvari za koje se uopšte nisam školovao"
Možda toga niste stalno svesni, ali migrantska kriza traje… Još niko nije uspeo da smisli održivo i realno sprovodivo rešenje za reke ljudi koje već godinama, na ovaj ili onaj način, pronalaze način da pređu državne granice i dokopaju se zemalja Zapadne Evrope.
I dok poneka vest o hvatanju krijumčara ljudi, nekom incident na granici ili humanitarnoj katastrofi u ovom ili onom kampu i stigne do medija, pa samim tim i do javnosti, o stvarnoj situaciji na terenu i “stvarnim ljudima” malo se ili nikada ne govori.
Dnevno.rs u celosti objavljuje priču oficira vojske republike Srbije koji je nedavno dve nedelje proveo na granici sa Bugarskom u hvatanju migranata koji nelegalno pokušavaju da uđu u Srbiju. Zbog posla koji radi, njegov identitet neće biti otkriven.
“Sasvim iznenada, prekinut mi je godišnji odmor uz poruku da hitno moram da odem na granicu sa Republikom Bugarskom kako bih obezbeđivao državnu granicu od nelagalnih ulazaka migranata. Nisam znao puno o samom zadatku, o migrantima uopšte, znao sam samo ono sa televizije, tako da sam imao puno razloga da budem nezadovoljan zbog situacije u kojoj umesto na more idem u neku šumu da radim stvari za koje se uopšte nisam školovao.
Čini mi se da svi ljudi imaju neki stav o migrantima i migrantskoj krizi. Jedni govore da su svi oni teroristi, da ne beže od rata nego zbog para i terorizma. Drugi su mišljenja da su svi oni krenuli kako bi spasili svoje živote i da putuju toliko kilometara bez imalo sredstava. Rekao bih da jako malo ljudi na ovaj problem gleda iz oba ugla i razume tvrdnje i jedne i druge strane. A u životu je retko samo jedna strana u pravu i retko je nešto samo crno ili samo belo.
Moj posao na granici je bio da upućujem ljude u patrole kako bi sprečili ulazak migranata u našu zemlju. Kako uopšte nisam poznavao teren, a lokalno stanovništvo je masovno krijumčarilo migrante, uzimajući pritom ogromne svote novca, bilo je jako teško obavljati taj zadatak.
A onda sam shvatio na koji način sve to funkcioniše i počeli smo da hvatamo velike grupe migranata. Želeo sam da lično svakog upoznam, da prodrem u njihov mozak, shvatim njihove razloge i planove. Za ukupno dvadesetak dana, imao sam kontakt sa stotinak njih.
Zabranjeno svako kopiranje i prenošenje ovog teksta ili nekog njegovog dela bez linkovanja ka portalu Dnevno.rs.
Što se tiče samog izgleda migranata, tu je zaista situacija šarenolika. Najveći broj njih su muškarci u dvadesetim ili ranim tridesetim godinama. Bilo je i celih porodica, sa decom, ali i starijim ljudima od preko sedamdeset godina. Kako je postojala različitost u fizičkom smislu, tako je postojala i u ekonomskom, kulturološkom ili moralnom. Neki su delovali zaista siromašno, neki prosečno, a neki i kao ljudi i iz jako imućnih porodica. Uglavnom je samo po jedan čovek u grupi govorio engleski i najčešće je on bio vođa grupe zadužen za komunikaciju sa krijumčarima.
Prvi utisak mi je bio da je jako mali broj njih bio iz Sirije i Iraka koji su najviše pogođeni ratom. Oni su zaista delovali siromašno i izmučeno. Međutim, najviše migranata u zoni koju sam ja čuvao, a kolege su mi potvrdile da je i kod njih slična situacija, dolazilo je iz Avganistana, Bangladeša i Irana. To su sve države, iako politički nestabilne, trenutno bez ratnih dejstava.
Drugo veliko iznenađenje je bilo da smo u torbama ovih ekonomskih migranata, koje smo morali da pretresemo zbog oružja, često nalazili velike količine energetskih pića, skupih čokolada, najsavremenijih telefona, nakita… Svi smo očekivali da će biti gladni i govorili su da jesu, ali kada bismo im mi davali našu hranu zaticali smo je bačenu kilometrima daleko.
Još jedna stvar koju biste očekivali od ljudi koji beže od rata je da će im samo biti bitno da odu tamo gde nema sukoba, ali svi oni su želeli u najrazvijenije države Evrope, najčešće Nemačku, i nije im padalo na pamet da zatraže azil u nekoj drugoj državi.
I pored toga što sam ubrzo postao svestan da dobar deo njih iskorišćava celokupnu situaciju i da im nije ništa teže nego što je nama bilo ratnih godina, nisam dozvoljavao da moji ljudi budu na bilo koji način nasilni prema njima. S druge strane, oni su kod nas često dolazili prebijeni do te mere da su jedva hodali i imali višestruke prelome na rukama ili nogama i bili preplavljeni modricama. Svi redom su govorili da su to zaradili u Bugarskoj i jako su se plašili na sam spomen ove države. Naš zadatak bio je da te ljude sprečimo da pređu kod nas i morali smo tamo da ih vraćamo.
Ono što moram da istaknem je da zaista niko od njih nije bio agresivan, pa se tako dešavalo da nas dvojica bez problema kontrolišemo grupu od više od dvadeset ljudi. Radili smo to na najhumaniji mogući način, ali su oni shvatili da ih mi nećemo povrediti za razliku od suprotne strane i počeli da to obilato zloupotrebljavaju pokušavajući da pređu i ne dozvoljavajući našim ljudima odmor danima. Dešavalo se da neke ljude i po nekoliko puta privodimo.
To je dovelo do situacija i ponašanja na koja nisam nimalo ponosan i zbog čega sam više puta morao da odreagujem. Pojedine strukture naše države, upućene na granicu sa istim ciljem kao i ja, počele su sve više da liče na one bugarske. Bilo je sve više zloupotreba pod izgovorom da drugačije ne može i da ćemo ih samo tako odvratiti od pokušaja. U suprotnom nas se ne plaše i ne prestaju da vrše pritisak na granicu.
Primetio sam da postoje indicije da su neki ljudi zaduženi za obezbeđenje granice u sprezi sa lokalnim stanovništvom i da zajedno učestvuju u prebacivanju migranata. To je funkcionisalo lako jedno vreme, ali dolaskom više ljudi na granicu, tako nešto je bilo u velikoj meri onemogućeno i onda su pokušavali na sve načine da to sakriju. Tako sam viđao da lome telefone migranata kako ih ne bi povezali sa krijumčarima. Ti tereni su jako neprohodni, teški za snalaženje i nemoguće je tamo se kretati bez pomoći lokalnog stanovništva, ali i nekog iznutra ko bi odavao informacije o kretanju snaga koje kontrolišu granicu.
Posle prvog boravka na granici sa njima, moj utisak je da je cela situacija sa migrantima mnogo komplikovanija nego što ljudi kod nas imaju predstavu. Veliki broj njih je na granicama i tako će biti i u narednim godinama pošto do sada nije pronađeno rešenje za ovaj problem.
Sa druge strane, apsolutno mi je nezamislivo ponašanje pre svega bugarskih snaga bezbednosti i tolika količina nasilja da su čak i stare tukli ili gurali sa litice. Nažalost, kod nas je takođe bilo zloupotreba, ali se to za sada svodi na pojedinačne slučajeve i ljudi koji odlučuju o načinu obezbeđenja granice su potpuno protiv nasilja, ali se ne radi ništa kako bi se počinioci tih pojedinačnih slučajeva kaznili.
Idealno rešenje za ovaj problem ne postoji, ali bi ono najmanje bolno trebalo naći što pre, jer situacija na granici može biti samo napetija kako ljudi budu ostajali duže tamo i onda će, nažalost, i te zloupotrebe biti sve veće.
