'Mogu vam reći da sam se mnogo razočarao u narod. Zato sam zatražio politički azil u nemačkoj ambasadi' počinje svoju priču Ljubisav Đokić, u narodu poznat kao Džo bagerista.
Sećam se kao danas da je na prvom zasedanju Narodne skupštine Srbije posle 5. oktobra Vojislav Šešelj ušao u salu i pitao tadašnje poslanike – „Gde vam je Džo bagerista? On treba da sedi ovde, a ne vi”. Ja ni tad ni sad nisam sedeo u Skupštini. I mogu vam reći da sam se mnogo razočarao u narod. Zato sam zatražio politički azil u nemačkoj ambasadi – počinje svoju priču Ljubisav Đokić, u narodu poznat kao Džo bagerista za portal “Kolumnista“.
Kad ste zatražili azil od Nemaca?
– Pre mesec dana. Dobio sam i odgovor da moram da odem u Nemačku. Kad se samo setim da sam još 2000. godine bio u toj Nemačkoj i gostovao tri dana u televiziji ARD… Pa da sam znao da će biti ovako, odmah bi ušao u prvu policijsku stanicu i još onda zatražio azil…
Zašto azil?
– Razlog je jednostavan: ne mogu da sa porodicom živim od 10.000 dinara. Žena mi ima karcinom, sin mi je tinejdžer, ne mogu. Sve što sam tražio od države – nisam dobio. A već godinama dobijam preteća pisma sa jednom jedinom porukom: da će da me likvidiraju. Posle petog oktobra su me pokrali, pisali neistine da sam prodao svoj bager, stvarali su mržnju prema meni. Pre pet godina su krenuli i korak dalje: na Drinskoj regati su pokušali da me likvidiraju.
Kako?
– Samo što sam izišao iz svog automobila, neko je naleteo na moje vozilo brzinom od 150 kilometara na sat. Policija mi je rekla da od štete i zapisnika – nema ništa, zato što je u pitanju izvesni sin nekog „visokog funkcionera”. Do danas ne znam ni ko ni zašto je hteo da me likvidira. Ali, onda su krenuli u drugu strategiju: ekonomskog uništavanja.
Šta se na kraju desilo sa legendarnim istorijskim bagerom?
– Ništa. Počeo sam da ga prodajem u delove. Država nije zainteresovana, Istorijski muzej mi ga traži da ga poklonim državi. Tražili su mi i odelo i cipele… Ali, ne dam. A ono što ostane od bagera – nek ode na otpad.
Bili ste na svrgavanju vlasti petog oktobra. Pre neki dan bili ste na aerodromu i dočekivali Šešelja. Otkud to da neko ko je podržavao dolazak demokratije – dočekuje vođu radikala?
– Nisam ja obarao Miloševića u korist DOS-a. Ono što sam uradio tada – uradio sam zbog naroda. A ovo što sam dočekivao Šešelja – uradio sam zbog njegove rečenice koju ste naveli na početku. Ja nisam nikad bio u strankama i partijama. Čak ni u Savezu komunista. A da sam bio u najmanjoj stranci DOS-a, danas bih sigurno bio u nekoj udobnoj fotelji, u nekom kabinetu. A bager bi bio u muzeju. Bager svakako pripada muzeju, ali ne preko mojih leđa.
Da li biste sada rušili vlast, da imate ispravan bager?
– Bih, svakako. Od američkog ambasadora Kirbija sam tražio da mi pomogne da popravi bager da završim posao, ali mi nije odgovorio.
Da li ste do sada pokušavali da popravite bager ili uradite nešto po tom pitanju?
– Jesam: u aprilu 2012 video sam Olivera Dulića. Kažem ja njemu da bi mogao da se javi, a ne da okreće glavu od mene. Dulić na to kaže da me ne poznaje, jer mnogo ljudi „dođe i prođe”. Ja mu na to odgovorim da ja nisam jedan od mnogih, nego da sam ja njega i doveo na vlast. Onda smo se tek „prepoznali”. Pitao me „šta mogu da uradim za vas”. Ja na to kažem „da mi vratiš onu šljunkaru što mi je uzeo Čović”. Dogovorimo se da sa papirima dođem kod njega u kabinet za neki dan. Ja to veče u oglasima vidim da se prodaje u inostranstvu bager za 20.000 evra. Odem kod Dulića u kabinet i kažem mu da zaboravi na šljunkaru, a da mi kupi bager, da ja sa njim „prošetam” kroz Beograd, sve sa natpisom „Poklon od DS-a”. Dulić me prebaci na svog saradnika Srđana Jovičića, koji mi da vizit kartu sa dogovorom da se „čujemo”. Ja sam znao da od toga nema ništa i kažem mu da bez mene neće moći da pobede. Pozvao sam ga 7. maja, nakon prvog kruga izbora, kada je Tadić imao prednost u odnosu na Nikolića. Jovičić mi je tada rekao da su „pobedili i bez mene”. Posle drugog kruga izbora sam ga ponovo nazvao i rekao mu da je pogrešio što mi nije nabavio novi bager.
Zna li za ovu priču Boris Tadić?
– Pre mesec dana sam tek bio u prilici da mu je ispričam. Nasmejao se. Od muke verovatno.
A hoće li radikali da vam daju novi bager?
– Ko zna. Videćemo.
Kad ste se vi toliko razočarali u DOS?
– Šestog oktobra. Jer ništa nisu promenili na način na koji je trebalo. A trebalo je da promene ustav, da svima koji su optuženi za bilo kakve ratne zločine bude suđeno u Srbiji, da se sve živo promeni! A ništa se nije promenilo.
Kako nije? Evo, pre skoro tri godine došli su na vlast naprednjaci?
– Auh, što je promena… Pa meni je predsednik Republike poručio da idem na kazan – ako sam gladan. A ja ga pitam što on ne ide na kazan. Ili što sina svog ne pošalje na isti taj kazan, a ne da ga smešta u fotelju gradonačelnika Kragujevca.
Zašto političari kradu kad dođu na vlast?
– Ja ne vidim razlog. Valjda zato što su halapljivi. Prokleti. Ne kaže se džabe da je bolje biti mesec dana na vlasti, nego li imati tonu zlata. Ali sam još 2001. rekao stranim novinarima da je Zapad na odličnom putu da uništi Srbiju tako što podržava tadašnju vlast. Tako je i bilo.
A tajkuni? Koliko ima istine da su vezani kao creva?
– Naravno da je to istina. Miškovića je podigao Milošević. Da je ostao na vlasti – znao bi kako da to uzme nazad. Onda su došli ovi drugi, gladni i dozvolili mu da radi šta hoće. On je svima davao pare. To je logično – on je privatnik, čuva svoj kapital. Ali, on je samo jedan od mnogih: Janjušević, Kolesar, Beko, Hamović… U svakom slučaju, dok Mišković ne bude seo u sud kao zaštićeni svedok, a političari kao optuženi, od ove zemlje neće biti ništa.
I zato Džo ide u Nemačku?
– Tako je. I radiće bilo šta. Samo da prehrani porodicu.
