Sad kad su svi pohrlili na Sajam knjiga ima i onih koji tamo neće otići ni za živu glavu... i to iz više razloga!
Pre svega da se razumemo, nisam ja neko kome je prva i poslednja knjiga “Družina Pere Kvržice” niti neko kome je omiljena literatura samopomoći u stilu “Kako opleviti baštu svog uma u tri koraka” Lujze Hej.
Neskromno ću reći da su do sada iza mene godine intezivnog čitanja knjiga. Tako da je reč o i te kako ozbiljnom knjigoljupcu, ali onom koji ne ide na Sajam knjiga!
Prva stvar koja mi u startu udari šamarčinu, jeste formacija pljeskavica-kobasica-plišana srca štandova! Pre nego što čovek uđe u halu i uopšte vidi knjige naleti na kobasice koje vise iznad vaše glave kao Damoklov mač. I kad ne biste znali da je u toku Sajam knjiga, mogli biste se prevariti i pomisliti da je u toku vašar povodom Velike Gospojine u Maloj Krsnoj. A od sveg tog dima učini vam se da ste se našli u akciji “desant na Drvar”.
Taman kad prođete prvu liniju fronta, ponada se čovek da će se naći u blaženstvu fantastičnih naslova sa mirisom novog papira, gde će srećan razgledati i pazariti naslove koje želi da vidi u svojoj kućnoj biblioteci. Međutim, ne samo što očekivanja nisu ni približna istini, već su miljama daleko od iste!
Umesto zamišljene idile, dočeka vas zagušljivost i smrad! Ventilacija očigledno nije upaljena još od 1957. godine kada je čuvena Hala 1 sagrađena. U tom trenutku uhvatite se kako samog sebe bodrite da izdržite, da ne padnete u nesvest, jer će ga posetioci pregaziti kao crkotinu na magistrali.
I dok tako pokušavate da smirite misli i umirite sebe, talas stresa u vidu nadljuskog cičanja, vrištanja i urlanja sa ozbiljnom brojkom decibela, a koje projektuju horde osnovaca i srednjoškolaca , udari na vaš nervni sistem kao Titanik u greben. Da se razumemo – super je što današnja mladež bilo šta čita i što se interesuje za knjige, ali gde su tu osnovi lepog ponašanja?! I dok pokušavate da zapravo nešto i kupite i pronađete željeno delo, nemojte se iznenaditi ako vas neka tinejdžerka kojoj je najveći domet najnovija knjiga neke blogerke zamoli da se sklonite jer njoj i njenoj “najboljoj frendici” kvarite savršen selfi za Instagram.
Ima još jedna jednako iritantna stvar poput tog vrištanja, a to je nenormalna gužva u kojoj se gaze, guraju i sudraju….rekao bi čovek, Srbija se ubija čitajući, to knjigu ne ispušta, a onda se čovek seti podatka da naša zemlja ima 165.000 nepismenih. A uz njih i dobar deo onih koji misle da je Ana Karenjina ruska službenica OZNE, a da je Ernest Hemingvej seoski ribar koji je na osnovu svog radnog iskustva napisao autobiografiju ’Starac i more’.
Ova grupa zato najbolje zna gde je izdavač koji ima sve naslove raznih ’poznatih’ gurua, lajfkoučova i samozvanih psihologa i psihijatara koji će nas naučiti da budemo srećni, jer sreću čovek ne može instinktivno osećati, već mora naučiti iz knjige koja košta 1.000 dinara, a to je i smešna cena za sreću.
Nakon sat provedenih u toj gužvi čovek izađe iz hale kao iz boja na Kosovu, samo što nema da ga dočeka Kosovka devojka sa bokalom vina i hlebom, već hajde ti tako izrabljen oteturaj sam do kuće, pa šta ti Bog da.
I kad se sve ovo uzme u obzir, nema tog sajamskog popusta koji bi me ubedio da odem na tu divnu manifestaciju. Nego, lepo i elegantno, pravac knjižara! I čitajte nešto i bez Sajma knjiga!
