Sloboda medija u Srbiji je, kaže se u jednom izveštaju, visoko kotirana na svetskoj rang-listi koju objavljuje relevantna organizacija analitičara te oblasti. Ta visoka (!) kota obeležena je brojem 54 (na listi na kojoj se nalazi 180 zemalja) i, kako su domaći mediji preneli, validna je za prošlu, 2014. godinu.
Navodi se i da je Srbija značajno pomerila granice svojih medijskih sloboda, čak za devet mesta (!) i u tome ne ništa bi bilo loše, da vest koju su mediji lansirali nije bajata godinu dana. Odnosi se na 2013. godinu!
U nedavno objavljenoj kolumni „Neukroćena goropad” (25. decembar 2014.) citirao sam državnog sekretara ministarstva za kulturu i medije Sašu Mirkovića koji je u emisiji „Kontekst” balkanske kablovske televizije Al džaizra, 11. juna prošle godine, izjavio da se „Srbija nalazi na najvišem mogućem mestu u oblasti medijskih sloboda”; upoređujući je pritom sa Slovenijom, reče i da je Srbija odmah tu negde, iza nje. Istine radi, Slovenija je tada bila na 39., a Srbija na 74. mestu.
Prema tim podacima, a i prema izvorima domaćih medija, Srbija je na rang-listi „skočila” 20 mesta i ozbiljno ugrožava primat Slovenije. I to bi bilo za svaku pohvalu da izveštaj o velikom srpskom medijskom napretku nije mator čitavih godinu dana.
Na sajtu „Reportera bez granica” ta se informacija mogla videti još 31. januara 2014. godine, a preneo ju je „Blic” 12. februara 2014. preuzevši je od novinske agencije „Beta”.
Izveštaj koji prenosi sajt „Cenzolovka” naslovljen je „Worls Press Freedom Index 2014″ i odnosi se na 2013., čak i na 2012. godinu, što se u izveštaju napominje čak 72 puta.
Šta se želelo postići falsifikovanjem rangiranja Srbije u oblasti slobode medija znaju oni koji su godinu dana staru informaciju prepisali i ponovo je preneli, ali znaju i svi oni koji od medijske slobode ne mogu da žive. Takođe, u nesaglasju su i zvanični podaci koje iznose „Reporeri bez granica” i državni sekretar Mirković, kao i „najnoviji” podaci koji Srbiju smeštaju na visočiju kotu no što je ona uspela da je dosegne.
O konstantnim upozorenjima sa Zapada da je sloboda medija u Srbija ugrožena, da je svedena na minimum minimuma, državni zvaničnici odmahuju glavom, tvrdeći suprotno, polemišu s funkcionerima OEBS-a i Evropske unije, ne prezaju ni od teških reči, svađaju se. Preko medija, razume se. Slobodnih.
Podsećam da je predsednik Vučić 9. juna prošle godine izjavio da je „saglasan s Polom Tide, zamenicom šefa Misije OEBS, da ima pritisaka na medije, ali da oni dolaze iz inostransta, a pojedini ambasadori u Srbiji vode napade na mene i moju porodicu”.
Replicirao mu je šef delegacije EU Majkl Devenport: „Mediji treba da se obrate vladi Srbije, odnosno premijeru Aleksandru Vučiću, za objašnjenje njegove izjave da neki ambasadori lobiraju da bi mediji pisali protiv njega i njegove porodice”.
Sukob je kulminirao ovih dana posle izjave portparolke Evropske komisije Maje Kocijnčić koje je negirala tvrdnje „da Evropska komisija pojedinim organizacijama plaća da vode kampanju protiv srpske vlade” (pogledati kolumnu „Kameleonska mimikrija”, 12. januar 2015.)
Vučić joj nije ostao dužan, negirao je sve što je Kocijančićeva izjavila i sada – podne je – upravo razgovara s Majklom Devenportom. Razgovor bi trebalo da izgladi odnose, da pojasni nejasno i da nam se saopšti gde smo u svetu medijskih sloboda, na kom mestu smo zaista rangirani i ko kome plaća da izveštava onako ili ovako, ili kako god, o vladi i njenim (ne)uspesima. Da, možda, saznamo da li neko nekoga uopšte plaća i ko su plaćenici. Domaći izdajnici – kao pleonazam – oduvek su postojali.
A dok Vučić i Devenport ne završe razgovor i ne pristignu njihove izjave, ostaviću čitaoca, nenamerno, u stanju iščekivanja onog što već, ukoliko već ne zna, ono bar sluti.
Najzad, stiže i to dugoočekivano. Ali, stiže prazno. Na sastanku Vučića i Devenporta nije bilo ni reči o nedavnom sukobu povodom medijskih sloboda. Tako izveštavaju mediji, isti oni koji su preneli pominjanu zastarelu vest. Razgovaralo se o svemu drugom, samo ne o vrućoj temi. Tako piše u saoštenju sa sastanka. Liči na saopštenje o Vučićevom susretu s turskim ambasadorom u kom se navodi da nije bilo ni reči o odigravanju bezbednosno visokorizične košarkaške utakmice Crvena zvezda – Galatasaraj.
Nisam sklon da svemu ovome poverujem, niti sam ubeđen da se o vrelim temama nije razgovaralo. Najverovatnije da jeste, iza zatvorenih vrata, u četiri oka, bez svedoka, i uz, moguće je, zavrtanje ruke na leđima. Oštrim tonom.
Mediji izveštavaju o onom što im se servira potkrepljujući pritom istinitost teze da u Sbiji sloboda medija ne caruje. Ona je uparložena „istina”, marioneta čije konce povlače njeni kreatori. Falsifikat kopije plagijata čiji je original odavno plagijat kopije nekog falsifikata.
