Razvoj telefonije i telefona kao jednog od najvećeg izuma ikada, protekao je kroz nekoliko faza. Jedna od najznačajnijih a možda i najzanimljivija, odnosi na masovnu instalaciju javnih stanica za telefoniranje, u svakodnevnom životu poznatih kao "govornice" .
Više od 140 godina je prošlo od prvog uspešnog telefonskog poziva koji je Aleksandar Graham Bel obavio sa jednim od svojih saradnika. Daljinska komunikacija je u međuvremenu evoluirala, pa nam danas za telefoniranje nije potreban ni stalno uključeni izvor napajanja što je nekada bilo nezamislivo.
Jedan od najmasovnijih vidova telefonskog saobraćaja, obavljan je putem javnih govornica. Njihovo “zlatno doba” u Srbiji, dogodilo sa početkom trećeg milenijuma, kada je vodeća firma za telekomunikacije započela njihovo masovno postavljanje.
Jarka crvena boja je učinila da budu uočljive i na daljini od nekoliko stotina metara, pa odaju utisak da ih ima na svakom koraku. Početkom ovog veka je na teritoriji Srbije postavljeno više od 8500, pa su u skladu sa tadašnjim tehnološkim dostignućima i sve većom potrebom za komunikacijom, zajedno sa čuvenim “Halo karticama” bile značajan izvor profita.
Sam proces telefoniranja je danas pojednostavljen, a u vreme kada vam telefon staje u džep retko ko poseže za govornicama kako bi nekoga zvao. Zbog toga su junakinje sa početka veka sve više usamljene, skoro beskorisne, a neke od njih i teško stradale pred besom vandala i atmosferskih prilika.
Uprkos vrtoglavom razvoju IT sektora, mnoge od njih su zadržale svoju prvobitnu namenu. Neizostavni su deo “reprezentativnog ambijenta” autobuskih i železničkih stajališta, gradskih šetališta, znamenitih objektata, letovališta i banja.
Ukoliko bi se neko od nadležnih odlučio za njihovo vaskrsenje, zanimljiva je opcija premeštaja i ponovne instalacije na lokacijama gde je upotreba mobilnih telefona redukovana – u ustanovama poluzatvorenog i zatvorenog tipa kao što su kazneno-popravni zavodi, lečilišta, sanatorijumi, vojne zgrade. Nedavno je jedna zatvorska ustanova promenila svog provajdera, a samim tim i govornice, što je dovelo do velikog nezadovoljstva “stanara”.
Govornice su i te kako korisne žiteljima zabačenih srpskih sela koji često imaju problem sa signalom mobilne telefonije. Na svu sreću, u vreme kada su crvene govornice nicale kao pečurke bilo je i onih koji su u rodni kraj poslali bar jednu, da oplemeni oronulu fasadu zadružnog doma, škole ili pošte.
Danas većina od nas koristi bar dva mobilna telefona, a brojeva najboljih prijatelja i dragih osoba sve slabije pamtimo. Čak i kad bi nam “iscurila” baterija, a kartica je nekako pri ruci, teško da bismo u prvi mah dobili “broj koji smo tražili”.
U Beogradu ima 2.600 “Halo govornica” koje isključivo funkcionišu po principu ubacivanja kartice sa određenim iznosom kredita. Nadležne službe “Telekoma Srbija” redovno kontrolišu ispravnost rada govornica, a vrše i intervencije po prijavi građana. Hitne službe, kao što su policija, vatrogasci i Hitna pomoć mogu se pozvati besplatno.
Šta sa njima?
Upotreba govornica kakve znamo su davna prošlost u najrazvijenijim delovima sveta. Ipak, to ne znači da su one odbačene! U mnogim zemljama one su postale neodvojivi deo tradicije ili im je pornađena nova, modernija namena.
Britanci se iz sve snage bore da sačuvaju svoje govornice jer je njihov život vanvremensko obeležje, zauvek naslikano na razglednicama sa Pikadilija.
U Sao Paolu su stare govornice postale umetničke instalacija, pogodne za prvu javnu afirmaciju mladih umetnika. Njihova dela, lakše nego ikada, postaju vidljiva stotinama hiljada prolaznika.
Japanci su otišli korak dalje, pa su od davno zaboravljenih javnih govornica napravili spektakularne akvarijume.
I u Srbiji postoje kreativna rešenja. Jedan Novosađanin je od govornice stvorio malu biblioteku kao omaž Narodnoj biblioteci Srbije stradaloj u bombardovanju sa početka Drugog svetskog rata.
Svakog 6. aprila zajedno sa prijateljima i poštovaocima našeg kulturnog nasleđa, donira bar jednu knjigu za najmanju biblioteku na svetu. Donirane knjige su dostupne prolaznicima za čitanje u slavu svih lepa dela koja su toga dana izgorela.
Svakako da je nemoguće osporiti značaj bežičnog načina komuniciranja i veze koju je moguće ostvariti putem interneta. Govornice se zbog svojih tehničkih karakteristika ne mogu takmičiti sa bogatom ponudom online usluga, ali treba dobro razmisliti o eventualnom korišćenju postojeće infrastrukture za uspostavljanje još bolje komunikacije.
Grad Njujork je početkom 2015. godine promenio namenu određenog broja govornica, ugradivši u njih moderne računare sa ekranima osetljivim na dodir. Pored internet konekcije, moguće je obaviti telefonski ali i video razgovor. Svaka od njih je istovremeno i odašiljač WIFI signala, pa se preko bilo kog pametnog telefona može pristupiti internetu. Ovi futuristički uređaji koji su u isto vreme i javno dobro, priključak za USB i slušalice, a posebna pogodnost je Brajevu azbuka.
New York's Payphone Revolution |Future Cities http://t.co/E7jpR7V2Sb @Qualcomm @ComarkCorp @TitanAds pic.twitter.com/sh9xv02rl9
— Pablo Valerio (@PABL0VALERIO) December 18, 2014
Možda bi i u Beogradu, a zatim i u celoj Srbiji moglo izvesti nešto slično… Svakako je bolje nego da propadaju, zar ne?
