Online magazin Ozy objavio je ispovest kalifornijskog narkodilera, četiri godine otkako su ga uhvatili.

“Bio je to još jedan uobičajeni sparni junski četvrtak… Ležao sam sam u krvetu, go. Odjednom su ulazna vrata izletela izbijena iz okvira, da bi pala ravno na stakleni stočić u dnevnom boravku i razbila ga. Vrišteći policajci u jaknama i pod kacigama uperili su svoje poluautomatsko oružje, puške i pištolje u moje lice. Ako vam iko kaže da ga nije strah kad ima oružje upereno u lice, laže vas. Ja sam ih imao sedam, koji su me bacili na pod i stavili mi lisice. Stalno su mi ponavljali pitanja u haosu ispunjenom mnoštvom decibela, usled kojeg im zapravo nisam ni mogao odgovoriti. Bio sam u šoku.

Stvari koje su tražili bile su tačno pred njima. Mislio sam da sam dovoljno neprimetan da ne moram strahovati. Ali, taj dan iz mog stana odnijeli su drogu, uglavnom steroide, vrednu 235.000 dolara. Pretražili su mi stan. Perverzno su uživali u raz***avanju svih mojih stvari. A tu ne govorim o TV-u ili elektronici. Govorim o svakoj posudi s hranom koju su bacili na pod, svakoj knjizi bačenoj na pod, kanti za smeće u kuhininji istrešenoj, pogađate, na pod.

Ali nisam bio ljut na njih. To sam bio ja, idiot, koji je za to bio kriv… Prisećao sam se i setio se da je bilo nesvakidašnje danima viđati beli kombi parkiran u mirnoj ulici u predgrađu. Doista se nije uklapao među BMW-e, Mercedese, Porschee koji su sastavni dio okoline u Silikonskoj dolini. Ali sam odlučio da ne slušam svoje šesto čulo, nego sam nastavio svakog dana da šaljem pod 10 do 30 paketića poštom. I svakog dana primao sam toliko novca da nisam znao što bih s njim. Život je bio dobar. U policijskoj stanici mi je pozlilo usled pritiska koji mi je skočio od stresa i zato su me, da me ne bi udario srčani, odvukli do prostorije za hitnu pomoć, ali samo kako bi me ponizili tako što su me vezali za krevet…

Zvali su me vođom posla, a ja sam samo bio tip iz radničke klase koji je naglo morao početi plaćati mesečne troškove za medicinsku pomoć moje dementne majke… Počelo je tako nedužno, ali su odjednom s neba stale padati novčanice od po sto dolara. I, da, jednom kad me je stalo zatrpavati toliko novca, više se nisam mogao zaustaviti. Rekao sam još samo jedan mesec, a on se pretvorio u dva, da bi se dva meseca pretvorila u tri godine. Imao sam posao koji sam vodio, i ti steroidi i druge stvari držali su me okupiranim. Nisam spavao. Bio sam pod stresom, bio sam ljutit, bio sam u komi. I nisam mogao dovoljno brzo prati novac, a nisam ga mogao ni jednostavno staviti na račun u banci. Očistili su mi 50.000 dolara s računa.

Srećom pa kod kuće nisam držao ni oružje niti sam tada imao nikakve skupe atuomobile jer bi mi i to uzeli. Zlatni nakit? Otišlo. Kompjuteri oduzeti, kamere odnesene, telefoni otišli… Pretilo mi je do 20 godina zatvora i još i optužbe za udruživanje što nosi bezuslovnu kaznu. Imali su i novac i vreme i znao sam da će igrati prljavo kako bi došli do osuđujuće presude. A smernice za presudu bile su tako arhaične i tako oštre, da si morao odmah sve priznati kako se ne bi još gore zakopao. Mislim, viđao sam ljude kako izlaze oduševljeni iz sudnice sa ‘samo’ sedam godina iz kazne. Sedam godina u zatvoru!? Pa, ubio bih se!

Tako sam odlučio pomoći federalcima. Kako? Govoreći ljudima u programu za promenu životnog stila i pronalaženju drugog smisla u životu… Doista sam postao muškarac tog dana 2012. Zaj**i izgubljeni novac, zaradiću drugi, legalno. Ali, kako ću povratiti svoje najdraže koje sam izgubio? Majka mi je umrla u izmaglici jada i agonije, a ja sam bio bespomoćan. Nisam mogao baš ništa učiniti u vezi onoga zbog čega sam se ubio od posla kako bih sprečio.

Izgubio sam posao, neke prijatelje, na kraju i suprugu, dom, sve moje. A ipak sam ostao podignute glave, jer sam se iščupao i sad živim uredno. Pomažem ljudima, umesto da ih zatrpavam drogom. U životu se nikad nisam osećao bolje i slavim svako novo jutro. Znam da sam bolja osoba i prokleto snažnija.”