Svršena studentkinja antropologije, muzički obrazovana, koja govori nekoliko svetskih jezika nekada je bila u vezi s muškarcima, sve dok nije shvatila da je privlače osobe nežnijeg pola. Za ovaj intervju želela je da ostane anonimna.
Diskriminacija lezbijki i gejeva u javnom i privatnom životu tema je kojom se mnogi bave, naročito u vreme održavanja Gej parade i kada to postane glavna tema u Srba.
LGBT osobe su sasvim obični ljudi, koji imaju prava na jednakost i slobodan život.
Svakodnevna borba
U trenucima kada lezbijka shvata da je muškarci ne privlače i kada pokušava da se izbori sa osećanjima u sebi, nameće se pitanje prihvatanja od strane porodice i okoline.
– Moja porodica nije bila iznenađena kada sam im rekla, ali su izrazili zabrinutost za moju bezbednost, s obzirom na količinu nasilja koje lezbijke i gejevi doživljavaju u Srbiji.
Većina mojih prijatelja je isprva mislilo da je to samo faza, zezali su me i nisu hteli da slušaju kada pričam o osobi u koju sam zaljubljena, što me je jako nerviralo i povređivalo. Nakon izvesnog vremena, prihvatili su me ovakvu kakva jesam i sada imam ogromnu podršku sa njihove strane. Ovaj proces je trajao nekoliko godina, ali konačno mogu da se osecam ”normalno” među njima. Verujem da ličnim primerom možemo menjati stavove ljudi – rekla je za Dnevno.rs pripadnica LGBT populacije.
Međutim, do trenutka dok ih većina ne prihvati, problemi lezbijki i gejeva su neprijatni i svakodnevni.
– Javni prostori u Srbiji ne pripadaju jednako meni koliko pripadaju drugim građanima. Ne mogu da za ruku držim osobu koju volim dok se šetamo pored reke. Ne mogu spontano da je poljubim. Ne mogu da je pogledam sa naklonošću, a da se prethodno ne okrenem i uverim da je ”situacija čista”. Svuda oko mene su ljudi koji sebi daju za pravo da kontrolišu javnu sferu. Prilaze nam u parkovima da bi nas pitali da li smo lezbijke, gledaju nas popreko na autobuskoj stanici kada pratimo jedna drugu i kada nam se omakne pokoji pogled ili zagrljaj. Dobacuju nam ”lezbače” kada nismo dovoljno oprezne i poljubimo se napolju – objasnila je ova mlada devojka.
Ljudi na gej osobe gledaju iz različitih uglova. Postoje oni za koje je to bolest, oni kojima nimalo ne smetaju i oni koji smatraju da pripadnici ove populacije mogu u ”četiri zida” da rade šta im se prohte, ali ne i u javnosti.
– Na primer, tinejdžeri su najopasniji, a parovi sa decom verovatno neće odreagovati. To je smešno, ali i žalosno. Najveći broj strejt ljudi ovo ne shvata kao poseban problem, ali bih volela da se na jedan dan nađu u ovakvoj situaciji, da osete svu sputanost koju non-stop osećamo kontrolišući okruženje i nas same u tom okruženju – ističe naša sagovornica.
Skrivanje od drugih nije poenta življenja
– Do gej kluba treba doći, a treba i izaći iz njega, osvrćući se za sobom, čekajući eventualni napad. Što se tiče ”običnih” klubova, probajte da igrate sa devojkom bez želje da zavedete muškarce oko vas. Najmanje što ćete dobiti je ukor, a najverovatnije ćete biti zamoljeni da se sklonite u četiri zida, gde vaši roditelji, ukoliko živite sa njima, možda znaju, a najverovatnije ne znaju za vas – požalila se ona.
Na pitanje da li je ikada diskrimisana na poslu zbog svoje seksualne orijentacije, odrično je odgovorila, ali je dodala da najverovatnije ne bi otkrila poslodavcu svoje seksualno opredeljenje.
– To zavisi od lične procene. Odlučujem da li ću nekome reći nakon što procenim moguće reakcije – izjasnila se devojka.
Problemi sa kojima se LGBT osobe suočavaju u srpskom društvu su različiti.
– Probajte da u danima Parade ponosa prošetate parkovima Beograda, a da sa neke od klupica ne čujete ”raspevani hor” koji deklamuje ”smrt pederima”. Probajte da svaki put kada želite da kažete nekome za svog dečka ili devojku, zastanete, i postavite sebi sto pitanja oko mogućih reakcija, zatim uhvatite vazduh i prevalite to preko usana. Probajte da se okrećete preko ramena kada izađete u grad i da razmišljate da li izgledate ”previše gej”. Probajte da živite u potpunoj anonimnosti među prijateljima svakodnevno. Možda će vam tada biti jasnija količina nasilja kojoj smo izloženi, nemogućnost da slobodno koristimo javne prostore, količina mržnje i netrpeljivosti sa kojom se susrećemo – rekla je mlada lezbijka.
Pravo na jednakost i građanske slobode
Ona apsolutno podržava Paradu ponosa i smatra da LGBT populacija samo vidljivošću može ljudima da približi ideju da postoje i da imaju prava na jednakost i građanske slobode, kao i svi.
– Posmatram reakcije svojih poznanika na Paradu i svake godine primećujem blagi pomak u načinu na koji je doživljavaju. Smatram da ljudi mogu da se promene i prihvate činjenicu da postojimo i da želimo da razgovaramo o našim vezama na način na koji strejt ljudi razgovaraju o svojim. Borba za žensko pravo glasa nije trajala godinu dana. Ljudi su morali svakodnevno da budu izloženi činjenici da su žene potlačene u društvu da bi prihvatili činjenicu da društvo treba menjati prema potrebama građana. Ovo ne bi bilo moguće da nije bilo žena dovoljno hrabrih da zahtevaju svoja prava. Ne shvatam otkud toliki osećaj ugroženosti i potrebe da se heteroseksualna populacija ”odbrani” od Parade i njenog uticaja. Smatram i da je vrlo hrabro što organizatori Prajda žrtvuju godine svog života kako bi nam bilo bolje. Stres koji oni preživljavaju je ogroman – zaključila je pripadnica LGBT populacije.
