"Nema toga što bilo koji crkveni velikodostojnik može da kaže da bi me naterao da postim za Svetog Nikolu."
Danas je Sveti Nikola i većina ljudi kupuje, prži i peče ogromne količine ribe. Spremaju se kolači i torte na bazi margarina i meda i, šta znam, suvog grožđa. Svi se trude da ni ne pomisle na bilo šta mrsno, a moja porodica tradicionalno peče meso, mesi kolače od putera i čokolade i aranžira tanjire sa pečenicom, kačkavaljem i ostalim životinjskim produktima.
Više ni ne znam koliko puta nam je rečeno da ćemo goreti u paklu i da je čak bolje da ni ne slavimo slavu kad je spremamo “naopako”. Jedan sveštenik rekao je da je to što mi radimo zapravo kao da vozimo putem u kontra smeru – možda neko naiđe i ubije nas, a možda i preživimo. Nikada mi nije bilo jasno to poređenje jer sumnjam da će Sveti Nikola ili Bog lično doći da nas ubiju zato što jedemo meso na dan slave.
Nije mi jasno ni zašto bilo ko sebi daje za pravo da nas opominje i grdi. Mi smo grešni, ne poštujemo pravila, možda ćemo goreti u večnom ognju paklenom, ali to je naš život, naša slava, naša briga. Ako vam se ne dopada što spremamo mrsno (mada uvek ima i posne hrane za ljude koji poste Božićni post), niko vas ne tera ni da dolazite na slavu, ni da nam čestitate. Od svih vaših čestitki i od svih crkvenih kanona bitniji mi je zavet koji nam je u amanet ostavio moj čukundeda.
Dobrica je bio advokat. Došao je iz Bogatića u Beograd, veliku varoš. Kao mlad advokat nije imao mnogo posla, bivao je sve siromašniji i jedne godine nije mogao da spremi posnu slavu. Riba je bila mnogo skuplja od mesa. Otišao je u crkvu, zapalio sveću, pomolio se Bogu i zamolio za oprost.
Promrsio je, skromno, a od dana slave posao mu je krenuo. Zakleo je svoje potomke, a oni svoje – naša porodica će za Svetog Nikolu mrsiti! Čak i ako se posti ceo Božićni post, 19. decembra se omrsi, pa nastavi da postiš posle – takav je zavet.
I tako je i bilo. Moja prabaka, po kojoj sam dobila ime, postila je sve postove, svaku sredu i petak, ali za slavu bi se uvek promrsila – jer je tako rekao njen svekar i to je moralo da se poštuje.
Možete da nastavite sa pričom da smo grešni i da ne umemo da slavimo slavu, ali ja ću taj zavet poštovati dok sam živa.
Važnije mi je šta iz usta izlazi, nego šta u njih ulazi. Nije bitno parče mesa, nego da li si nekome poželeo zlo. Zar ne?
