"Da ste svi vi koji kritikujete bili barem malo odgovorniji, možda ne biste sada imali toliko propuštenih šansi za KiM."
Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić u autorskom tekstu za Kurir piše o Kosovu, o svojim fantazijama, ali i o pevanju.
Dačić je napisao kako se svakodnevno pita gde će biti Srbija za 10, 20, 30, 50 godina.
U Evropskoj uniji, centru ovog dela Evrope, plate će biti na nivou nemačkog proseka, mladi ne odlaze iz zemlje jer u Srbiji već uveliko svoja sedišta imaju velike svetske multinacionalne kompanije, srpski IT stručnjaci napravili su revolucionarni kompjuter. Ratovima se bave samo istoričari. Srbija je uspela za sačuva srpsko stanovništvo na Kosovu, natalitet se povećao, nismo narod koji nestaje.
Ovo pitanje postavljam sebi skoro svaki dan, a voleo bih da odgovor bude ovakav kako sam naveo! Ali da ovo ne bi bile samo puste želje, bajke i moja „blebetanja“, svi mi koji smo vlast, ali i oni koji su sada opozicija, imamo odgovornost. Prelomne odluke, ma koliko one bile teške, moramo da donosimo da bi naši naslednici imali bolju budućnost!
Ministar Dačić smatra da su opozicioni lideri zaboravili šta znači reč odgovornost, a da je sadašnja vlast spremna da se uhvati ukoštac sa teškim odlukama.
I Tadić i Đilas i Jeremić, i mnogi koji su bili deo vlasti u prošlosti, izgleda su zaboravili šta znači reč odgovornost. Za razliku od njih, čini mi se da je sadašnja vlast s Aleksandrom Vučićem na čelu, čiji su deo moja partija i ja, spremna da se uhvati ukoštac sa svim teškim odlukama. A pitanje Kosova je najteže od svih. Izgleda kao Sizifov, ali na nama je da nikada ne odustanemo koliko god da se sve čini bezizlaznim. Ne, to nije samo fraza, to je suština.
Dačić se pita zašto svima smeta njegovo pevanje, a ne smeju se Putinu ili Obami. Ministar inostranih poslova smatra da je njegovo pevanje samo pomoglo pred stranim diplomatama, a da trenutna vlast mora da se hvata za slamku, jer je Srbija imala već mnogo propuštenih šansi za Kosovo.
Lako je sada reći: „Ova vlast bi da proda Kosovo, ova vlast vodi katastrofalnu ekonomsku politiku“, da za mene kažu: „Dačić peva“ i da me zovu neostvarenim muzikantom. Gospodo, svi koji kritikujete, a na šta imate pravo, kažem vam: „Na muci se poznaju junaci.“ Da ste bili barem malo odgovorniji, sada možda ne bismo imali toliko propuštenih šansi za Kosovo, da se sada i predsednik i Vlada hvataju za slamku, koja je pritom polomljena na nekoliko delova, da bi Srbija nešto dobila. A za razliku od nekih, moje pevanje, i to pred stranim diplomatama, nije odmoglo, već pomoglo, jer činjenica je da je diplomatska aktivnost priznatija nego ikada. Smeta vam kada Dačić peva, a ne smeta kada su to radili Putin, Obama ili kada je Klinton pevao. Mnogi će reći: „Evo, Dačić sada soli pamet, pa u vlasti je 20 godina.“ Jeste, ali za razliku od nekih koji su bili u vlasti, a sada skoro pa i da ih nema i ne postoje, valjda je ipak vrlina da SPS i ja kao lider te stranke na kraju krajeva i dalje trajemo.
Za kraj, Ivica Dačić apeluje na Srbe da se kritikuju, ali da se ne mrze:
Svima treba da nam je umu da i Srbija treba da traje i da period pred nama bude upisan u istoriji kao blagostanje ili, da citiram Vučića, kao „zlatno doba“. U redu je da kritikujemo jedni druge, tako se dolazi do boljih rešenja, ali ne i da se međusobno mrzimo! Šta ćemo svi zajedno sa mržnjom ako dođemo u situaciju da svi stanemo pod jednu šljivu.
