Kada sam pre 15-ak godina razmišljala o tome šta ću raditi sa 30 godina, gde ću živeti i koliko dece ću imati, realna slika na pragu 4 decenije života potpuno je drugačija. Da li sam razočarana? Iskreno, nisam. Možda malo...

 

Prošlo je nekoliko dana od kako sam napunila 30. Međutim, nikada nisam zamišljala da će mi život ovako izgledati kada uđem u četvrtu deceniju života. Znam neke bake i deke koji bi sada rekli da sam „matora žena koja, ako se nije udala do sada, sigurno neće u skorije vreme, a što se tiče dece.. pa kasno je sad za to“.

A kako se ja osećam? Ako hoćemo iskreno, nikada bolje, srećnije, zadovoljnije i ispunjenije. Imam posao, doduše, postoje neke stvari koje bih tu promenila, ali dobro sad… Pa neki ljudi u mojim godinama i nemaju posao. Tako da sam ja na konju. U Srbiji, nažalost, važi deviza: imaš sreće što uopšte imaš neki posao.

Što se tiče ljubavi, tu nemam nijedan razlog za žaljenjem. U srećnoj sam vezi, zaljubljena, ispunjena i ne mogu da zamislim dan bez svog dragog. I posle 12 godina veze, i dalje se volimo kao prvog dana, usudila bih se da kažem i više, ako je to moguće. Iz kuće ne izlazimo bez poljupca, a prva stvar koju uradimo kada se vratimo kući jeste da uletimo jedno drugom u zagrljaj. Ko bi poželeo više?

Sledeći korak bi bio: novi član porodice, što bi moja mama rekla, vreme je za bebe. Tek sada u 30. mogu sebe da zamislim kao majku i mislim da smo sada potpuno spremni za to. Doduše, kao klinka zamišljala sam potpuno drugačiju situaciju, ali tek skoro sam shvatila da nisam napravila grešku što se nisam ostvarila kao majka ranije. Tek sada znam da sam spremna, jer sam svoju mladost iskoristila na najbolji mogući način: studirala sam, putovala, uživala u životu i druženju sa prijateljima, ljudima, bez bilo kakvog tereta i obaveza.  

Zašto sam rešila da napišem ovaj tekst? Zato što sam htela da kažem svima da nikada nije kasno da ostvarite svoje snove, čak i ako ste zakoračili u četvrtu deceniju (jedino mi ona 3 ispred 0 „bode oči“, ali vremenom se ljudi naviknu, nadam se).

Bilo kako, osećam se isto, i dalje dišem punim plućima, uživam u životu, malim ludostima i igrarijama koje će uvek čuvati dete u meni i terati me da to isto sutradan prenesem dalje…

Ono što je sigurno, od 30. život ne ide unazad, a pred nama je još puno iznenađenja i radosti. Ja sam jedno već doživela na 30. rođendan, ali neću sada o tome 🙂