KADA ĆE NAM SVANUTI? Demokratski mrak devedesetih ponovo jaše

Šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na devedesete godine prošlog veka? Da li osetite nagon da se stresete i pomislite 'ne ponovilo se' ili vas zapljusne talas nostalgije?

Ako pitate ljude sa zapadne hemisfere, devedesete su bile „poslednja bitna decenija čovečanstva”. Rušenje berlinskog zida, raspad SSSR, raspad SFRJ, NATO bombardovanje Srbije i uvođenje evra stajali su nasuprot ekspanzije interneta i masovnog uvođenja kućnih računara u domove, seks skandala Bila Klintona, skandala grupe „Mili Vanili”, nacija oblivenih suzama zbog pogibije Džeka u blokbasteru „Titanik” i straha od milenijumskog „Y2K” baga. Ovo su, naravno, samo neki od događaja koji su obeležili deceniju čiji pomen u svima izaziva neku emociju.

Kako mi to radimo
Dok se svet zabavljao novim gedžetima, internetom, kupovinom na sajtu „E- bay” koji je tada bio u povoju, sladunjavom muzikom, hip – hopom i tehno muzikom, Srbija se nalazila u dubokoj krizi koje danas vole da se prisete samo političari, u prilikama kada se narod zapita gde je zapelo. Kažu, zapelo je još devedesetih, a, evo, nismo se pošteno ni okrenuli, a već smo u 2014. godini u kojoj nas muče iste stvari koje su nas mučile pre petnaest godina.


Kako su građani Srbije ušli u „poslednju bitnu deceniju”? U redovima za hleb, budući da im je zemlja bila u sankcijama i strahovitoj hiperinflaciji. Prolazeći niz ulicu do komšije koji je prodavao benzin u flašama čuli biste momke koji sebi u bradu sikću „devize, devize”, a naslovne strane novina krasili su obračuni „šefova podzemlja” tek pristiglih sa privremenog rada u inostranstvu i reklame za neverovatne ponude banke „Jugoskandik” Jezdimira Vasiljevića koji je unesrećio stotine hiljada lakovernih Srba svojim visokim kamatama na štednju.

Novinari su nestajali pod misterioznim okolnostima koje ni danas nisu rasvetljene, dok su ljudi na dnevniku posmatrali kako Srbija prosto cveta.
Onda je studentima prebijenima u toku noći 9. marta 1991. godine pukao film pa su sutradan kod Terazijske česme uz jednu plišanu pandu zahtevali ostavke ministra policije i omogućavanje rada radija B92 i Studija B. U junu 1992. godine zahtevali su ostavku Slobodana Miloševića i raspisivanje izbora.


Danas televizije ponovo emituju slike protesta studenata. Kako smo već navikli da kad studenti ustanu, znači da nam je svima dogorelo, čovek bi pomislio da ćemo ponovo da se pobunimo zbog cenzure, zataškavanja, nezaposlenosti…razloga ima hiljadu. Ipak, današnji studenti su mnogo pragmatičniji, te su tako u svoju listu zahteva uvrstili sledeće:

– Da se budžetskim studentima prijavljivanje preko 60 bodova ne naplaćuje, kao i da im se ne oduzima mogućnost da prijavljuju preko 70 bodova.

– Da se vrate budžetski finansirane produžene godine za sve studente koji su ostvarili budžet upisujući četvrtu godinu.

– Da prva ispitna prijava bude besplatna za sve studente, a druga i svaka naredna da košta 100 dinara.

– Prekid naplaćivanja prijavljivanja godine studentima sa preko 60 bodova

– Vraćanje budžetski finansirane produžene godine za sve studente koji su na budžetu upisali četvrtu godinu.

– Da studenti iz 2006. godine nastave da studiraju po statutu iz te godine.

Sudeći po njihovim zahtevima, studentima je danas svakako lakše. I novinarima je lakše, jer „demokratski mrak” ne guta njih, već samo njihove emisije sa niskim rejtingom. Kristijanu Goluboviću je manje – više isto. Čeka suđenje, na šta je navikao, a u međuvremenu daje intervjue, što takođe nije neka novost za njega. Slobodno vreme koristi da usavrši svoju slikarsku tehniku. To jeste novost koja daje nadu da kada se zemlja unormali, kriminalci se okreću umetnosti i sve počinje da cveta.
Devedesete su na televiziju na velika vrata uvele rijaliti emisije. Revolucija je nastala na MTV-ju, a traje i danas. Možda smo devedesetih bili uskraćeni za tu niskobudžetnu eksploziju primitivizma, ali zato danas ne oskudevamo u raznim farmama, ljubavima na selu, svadbama za jedan dan… ko kaže da kada beda zakuca na vrata, ljubav leti kroz prozor?
Stočiću, postavi se
Devedesetih biste svoju babu zatekli kako nakon jutarnje kafice i reprize „Boljeg života” smišlja kako da prazan frižider magično pretvori u obrok za sina koji godinama traži posao, unuka koji je pregladneo od silnog demonstriranja i batina, snaju koja trune u firmi u propadanju a platu je poslednji put videla pre pola decenije, i dede koji je finansijski stub tog tužnog skupa. Nakon uspešno izvedene magije, baba bi pažnju usmerila na nove nedaće koje su snašle Kasandru. Izjutra opet isto. Nakon 15 godina opet isto.

Skupštinski cirkus

Ako vam je nedostajalo psovanje, polivanje vodom i ostali specijaliteti servirani u skupštinskoj kuhinji ’90ih godina prošlog veka, smatrajte se srećnim, jer se vraća vinovnik svega.

Ako Šešelju zaista uspe da uvede svoje radikale u skupštinu, može se očekivati nastavak cirkusa koji je narod zabavljao bolje i od narodnih pevaljki.

 


Što je mračno u ovom mraku
Izađite na ulicu. Pogledajte sve te devojke sa neonskim lakovima za nokte, sve te momke u šuškavcima i „air max” patikama. Pogledajte naslovne strane novina koje vam donose nove krvave rasplete sukoba šefova podzemlja, ispresecane još krvavijim izveštajima o sukobima mirnih i kulturnih komšija koje su svakodnevno svima umeli da zažele dobar dan. Pogledajte novu epizodu „Sulejmana”. Ne volite sapunice? Pogledajte novu epizodu „Otvorenih vrata”. Pardon, to nećete moći na televiziji, valjda im je loš rejting. Svakako nema veze sa scenariom nove epizode:

Ukućani su u mraku, čujemo samo glasove i žumor.

Ugrinović (glasno): Svaka čast Cakani, za samo par dana je svojim predanim radom i požrtvovanjem doprinela da veliki broj ukućana oseti nešto novo na umetničkoj sceni.

Dragoslav: Što je mračno u ovom mraku. Ovde. Kod nas.

Nego, jeste li bili na festivalu „Najbolje od devedesetih”? Kako ste se proveli?