Izbledela politička figura, bivši predsednik svega čijeg se predsednikovanja dohvatio, psiholog ubeđen da će kad odraste jednog dana biti glumac, pojavljuje se niotkuda i traži od Rusije da Srbiji nadoknadi sve što je ova izgubila time što gasovod „Južni tok” neće proći preko oranica naše rodne grude. Zahteva to Boris Tadić koji je kao bivši predsednik Srbije potpisao energetski sporazum s Rusijom u kom nije postojala ikakva klauzula kojom bi se Srbija zaštitila u slučaju da „Južni tok” ne bude izgrađen i na delu teritorije čiji je on, nekada, bio predsednik. To pravda zahtevom ruskih potpisnika koji nisu dozvolili postojanje takve klauzule.
S obzirom na to da je Bugarska (članica Evropske unije) blokirala podvodnu izgradnju gasovoda i da Rusi nisu dobili dozvolu za nastavak radova, ruski predsednik Vladimir Putin izjavljuje da Moskva odustaje od „Južnog toka” i najavljuje preusmeravanje gasovoda u druge regione sveta. Ruskim gasom grejaće se samo ruski prijatelji. Tadić je onomad mislio da pripada toj kategoriji miljenika Moskve. Onda je stavio paraf na papir na kom nema tragova zaštite srpskih interesa, makar nekog paragrafa u kom bi pisalo „šta će biti ako bude bilo…?”
Putinove reči potvrdio je (a kako drugačije?) izvršni direktor ruskog giganta „Gasprom” Aleksej Miler rekavši da je projekat izgradnje „Južnog toka” otkazan što dalje govori o životu projekta, on je, zapravo, mrtav. Izjavio je to Miler potvrđijući Putinove reči i Rusija se okrete Taipu Erdoganu, tj. Tirskoj koja jeste južno od Rusije, možda čak i južnije, ali svakako nije na onom jugu na kom je Srbija. Srbija je, za razliku do Turske, malo tužnije.
A pošto već pominjemo tokove, vide li negde neko onog Milana Bačevića, takođe bivšeg ministra rudarstva, prirodnih resursa i prostornog planiranja? I taj je imao neke prostornoplanirane ideje o izgradnji nekakvih tokova, južnijih od ruskog „Južnog”. Nekakav vodeni kanala na potezu Dunav – Morava – Vardar i sve tako do Soluna. Pa, gde se denu taj Bačević? Zagubio se negde na novoj državnoj funkciji ili je počeo da kopa kanal do Egejskog mora? Pre dva meseca pronađen je na mestu ambasadora u Kini, u zemlji s kojom je pravio famozne sporazume o kopanju kanala i ulaganju kineskih para u vrednosti – kako tada Bačević matematički precizno reče – deset hiljada milijardi evra!!! Čini mi se, možda grešim (!?), da je u toj izjavi bilo viška nekih nula.
No, vratimo se Tadiću i onoj nenapisanoj klauzuli. Ona je, kaže on, bila nemoguća zbog toga što je Srbija bila slabija ugovorna strana, inferioran partner čiji je naftni sektor bio pred kolapsom. A on potpisom ugovora s jačim strateškim partnerom pokušao da spasava domaći energetski sistem, upumpa investicije u njegov oporavak i dovede gas neophodan za rad privrede i život građana. I za centralno grejanje.
Da je kojim slučajem sada predsednik države – a nije slučajno da to nije – da li bi potpisao isti onakav sporazum, pitali su radoznali novinari sa željom da provere trenutni tok Tadićevih misli. Rekao je da je bilo više razloga „za” nego „protiv” potpisivanja, jer je sporazumom bilo neophodno verifikovati energetsku bezbednost Srbije. I njenih radijatora. Odgovor ne zadovoljava. Tadić je izbegao da kaže šta bi sada uradio da je kojim slučajem, a srećom nije, prvi čovek ove države. Između redova da se naslutiti da bi, moguće je, i danas istim naliv-perom, krasnopisom pečatirao sporazum bez klauzule. On, Boris Tadić, politički mrtav kao srpska grana „Južnog toka”.
