Od trenutka kada sam doživeo saobraćajnu nesreću, kojom prilikom me je jedan ludak – ne obazirući se na znak STOP, uz to i alkoholisan (0,66 promila alkohola u krvi!) – udario u zadnji desni deo mog automobila, okrenuo me za 180 stepeni, prevrnuvši moj automobil na krov na kom sam rulao 40 (!) metara i, srećom, iz zgužvane limarija izašao čitav, e, od tog trenutka primoran sam da koristim usluge Gradskog saobraćajnog preduzeća koje svakog meseca plaćam.

Priznajem da vožnja na krovu koji drlja ulicu dok je gledate iz neprirodnog ugla, naglavačke, i dok vam varnice nastale trenjem metala o asfalt prže oči, nije nimalo prijatna scena. Osim u sličnim vratolomijama akcionih filmova, kaskaderskim ili fingiranim. A istina je – u tim milisekundama koje odlučuju o vašoj sudbini, glavom – onom koja ne stoji na ramenima, već ramena na njoj – protutnji vam jedan celovečernji životni film, marke horor.

U milisekunde stane ceo jedan život. S velikom verovatnoćom da nestane. Čemu ovoliki uvod o subjektivnom doživljaju? Evo, zbog čega. Doživljeno, i preživljeno, iskustvo u saobraćajki silom prilika nagnalo me da steknem i iskustva u vozilima GSP-a. I video sam i doživeo svašta.

Video sam kulturne, vaspitane i dobronamerne kontrolore, kao i njihove nevaspitane, drske, bahate i brutalne kolege. Takođe, ista rečenica odnosi se i na putnike: ima ih od raznih fela. Stari i mladi, studenti i đaci, vojnici i policajci, gospođe i gospoda, zabludele devojčure i dripci, džukci i džukele, džeparoši obaška. Ukrštanje putnika i kontrolora svakakvih svetonazora ne može da ne izrodi svakodnevne incidente u autobusima, trolejbusima i tramvajima, od kojih se neki završavaju fizičkim obračunom, brutalno. Neki, kao ovaj najsvežiji, i hapšenjem i, s lisicama na rukama, sprovođenjem u policijsku stanicu.

Iskustvo iz vozila GSP-a kaže i ovo: razlike u godinama ne postoje!

Situacija broj jedan. Ako se kojim slučajem nađete na početnoj stanici, vodite računa da vas stampedo ne sravni sa zemljom kao u trci s bikovima u Pamploni. U brzinskom osvajanju sedišta prednjače najmlađi, valjda su veštiji zbog godina, te ako ste previše kulturni i nenametljivi, klatićete se do kuće stojeći na jednoj nozi. Klinci sa slušalicama u ušima, pametnim telefonima u rukama, sede, veslaju internetom i za suvu šljivu ne brenzaju nikoga oko sebe. Retki, i samo retki, sete se da nekoj sedoj glavi ponude mesto.

Najčešće, ti isti klinci nemaju kupljenu kartu! I dok stojite okačeni o šipku autobusa gledate kako ga kontrolor savetuje da sledeći put kartu kupi bez ikakve namere da ga izbaci iz vozila, ujedate se za jezik, vi koji ste kartu platili a toj mladeži možete biti najmanje mama ili tata, često baka ili deda. U ovom slučaju, kontrolori su blagonakloni, vođeni linijom manjeg otpora i principom nezameranja. Kažu da na mlađima svet ostaje, pa ovi to i koriste. Ako je već tako, daj im da sednu da ih ne zabole noge dok čekaju taj svet koji će ostati na njima. Teško je to breme. Nevaspitani klinci versus vaspitana starija gospoda – 1:0!

Situacija broj dva. Kontrolor najavljuje pregled karata, putnik mu osiono kaže: Pali, produži! Ovaj, šta će, pali i produži. Ne zove Komunalnu policiju, ne preduzima ništa. Pokunjen, izlazi već na sledećoj stanici. Kad oseti da je tvrdo, hvata put pod noge. Osioni ostaje da se vozi dokle je naumio uz veliku verovatnoću da će na nekoj od sledećih stanica isto to reći drugom kontroloru. I tako teku njihovi zemaljski dani. Dripac versus pokunjeni – 1:0!

Situacija broj tri. Kontrolorka mladiću – cenim da rmpalija ima 22-23 godine, ali nema kartu – daje savet kako i gde da je kupi, okreće se i od čoveka s belim štapom i tamnim naočarima traži kartu na pregled. On joj jedva čujno kaže da nema, nema ni para, a voziće se samo nekoliko stanica. Kontrolorka drsko, više puta strogo i povišenim glasom saopštava mu da na sledećoj stanici napusti vozilo. Ko je ovde blesav? Ja, koji mislim da to nisam, umešam se građanski vaspitano, i spontano kontrolorki izdeklamujem tezu o dvostrukim aršinima, pitam je kako je nije sramota, i nešto u tom duhu, bez dizanja tenizije i teških reči. Podvila je rep i izašla na prvoj stanici. (Prethodno sam joj dao Bus plus kartu da je čekira). Slepi čovek nastavio je vožnju. Onaj bilmez kog je savetovala da mora da ima kartu, takođe. Podvijen rep versus bilmez – 0:1!

Situacija pod ko zna kojim brojem jeste ona zbog koje je ova kolumna i nastala. Žena čiji identitet znamo samo po inicijalima A. S., tridesetih godina, zapomagala je na ulici dok su joj komunalni policajci namicali lisice na ruke. Nije imala plaćenu autobusku kartu na liniji 73, a ni dokument kojim bi potvrdila svoj identitet, i lisice su škljocnule. Molila je, preklinjala, vikala da je maltretiraju, i uprkos negodovanju zapanjenih građana, odvedena je u službeno vozilo i dalje u stanicu policije. Događaj je snimljen mobilnim telefonom s prozora prekoputa trotoara na kom trojica snažnih komunalaca junački savlađuju ženin otpor. Koji ona ne pruža. Ukoliko se zapomaganje i molbe ne smatraju otporom.

Zakon o Komunalnoj policiji predviđa i sredstva prinude, primenu sile, fizičke snage, službene palice (pendreka) i sredstava za vezivanje (lisice). Snagu i pendrek komunalni policajac sme da upotrebi samo ako ne može na drugi način da odbrani sebe ili nekog drugog. U uvom slučaju pendrek nije „radio” jer su trojica na jednu bila sasvim dovoljna fizička sila. Sredstva za vezivanje mogu da upotrebe samo ako onaj kog legitimišu pokušava da pobegne ili pruža otpor (pružanje otpora podrazumeva i nepostupanje po policajčevom naređenju). Žena A. S. nije pokušavala da beži, nije pružala fizički otpor, ali lisice su joj stavljene što navodi na zaključak da je odbila da bude privedena.

U Komunalnoj policiji kažu da je A. S. htela da ode i zbog toga je dobila „narukvice” mimo svoje volje. Šta još kažu u toj policiji: „Na traženje ličnih dokumenata da bi se napisao prekršajni nalog rekla je da nema ništa kod sebe. Upozorena da će morati da se dovede do najbliže policijske stanice na utvrđivanje identiteta, ona je to s gnušanjem odbila.

Počela je da se udaljava i onda su komunalni policajci radi njene lične bezbednosti, a i da se ne bi udaljila bili primorani da upotrebe sredstvo prinude”. Od sada ću da se vezujem lisicama kad god uđem u vozilo GSP-a. Radi lične bezbednosti. A i da se previše ne udaljim od šipke pored koje ću stajati na jednoj nozi jer su sva sedišta zauzeta mladošću koja čeka da na njoj svet ostane.

Evidentno je da A. S. nije imala kartu, a ni dokumenta, kao što je vidljivo i da komunalci primenjuju silu. Takođe, vidljiv je i mizanscen ulične predstave. Prodavnica metraže, eko kože, zavesa i draperija. Dobro poznajem tu stanicu, najmanje dva puta sedmično tu izađem iz autobusa, nalazi se prekoputa Televizije Happy; na toj stanici sam i prošle večeri izašao iz autobusa, na putu kod prijatelja koji stanuje u blizini. Tada nisam znao da tu hapse i dele lisice. Svejedno, nisam ni rizična grupa, imam plaćen Bus plus.

Nije prvi put da komunalni policajci prirede neku scenu. Umeju, čak i kada su u pravu, da prekorače ovlašćenja i budu nalik onom bilmezu koji u svom fondu reči ima – pali, produži! Bilo je na socijalnim mrežama sijaset snimaka njihovog delovanja mimo propisa. Poslednji događaj uznemirio je javnost, okrenuo je protiv Komunalne policije i stavio je na stranu uhapšene A. S., nemoćne pred (čak!) trojicom snažnih. I to ne bi trebalo nikoga da iznenadi, publika je uvek na strani slabijeg i nemoćnijeg. Žena A. S. to jeste.

Čak i da je sve kako komunalni policajci tvrde, način na koji su izveli akciju hapšenja je sramotan. S obzirom da im je u opisu posla i nadgledanje parkinga i zelenih površina, s lakoćom su mogli i neko drvo da uhapse. Ne bi se branilo, ne bi se bunilo, ne bi ni zapomagalo. Šta zna drvo šta je drvoseča.



loading...