Ne treba da se bude matematički genije da bi se izračunalo koliko je novca, ovog našeg, ubiranog od poreskih obveznika, neobavezno završilo u nečijim buđelarima. Za tu izračunavanje te sume novca potreban je samo veliki digitron. Najveći.
Informacije govore da su – prema optužnicama podignutim protiv pojedinih srpskih biznismena – optuženi ojadili državu za milijardu evra. Samo? U svetu biznisa i krupnog kapitala to je sića, za neke kusur, ali za državu koja se davljenički drži slamke, milijarda evra je svota od koje se u glavi čitaoca svet okrene milijardu puta. Šta može da se pazari za taj novac?
Mogli bismo da nabrajamo: izgradnja bolnica, škola, vrtića, sportskih terena, domova kulture, bioskopa (koji ne postoje; oni, naime, nisu preživeli kliničku smrt!) i još ponekih objekata ili zdanja od društeve i javnog značaja. Obaška njihova vrednost koja ostaje onima za nama.
Nisam, kao što rekoh, genijalan spram matematičkih nauka ali sam jednostavnim klikom na digitron izračuna o da milijarda evra, podeljena na broj stanovnika zemlje u kolapsu, iznosi oko 145 evra uzetih iz naših šupljih džepova. Odakle nama taj novac? Ko nam ga je ukrao? Jasna vam je ova igra s novčanim jedinicama. Bogami i deseticama, stotinama pa i, da budemo pomalo i neskromni, milijardama.
Šta svako od nas, koji smo ostali bez 145 evra (koje nikada nismo ni imali, završili su u poreskim obavezama) može za te novce da kupi? Polovnog „fiću”? Možda, pod uslovom da automobil nije u najboljem stanju. Uz malu investiciju, nešto šminke kod autolimara, regliranje trapa, zamenu ulja, generalku na motoru, dobili bismo „fiću” u novom ruhu, kao za izložbu. Mali trošak za mirišljavu jelkicu i benzin se podrazumevaju.
Vlasnici tih malih vozila, ponosa nekadašnje domaće autoindustrije, veoma su osetljivi ako se o njihovim ljubimcima izgovori nešto što nije za fine uši. Oni su fanovi, posvećenici malog simpatičnog četvorotočkaša, neguju ga, maze i čuvaju kao najrođenijeg. „Fića” je eksponat, muzejski primerak. Relikvija.
To nas dalje navodi na zaključak da su, zadirući u naše džepove bez zakrpe, ovi koji su nas ojadili za milijardu evra, svakome od nas oduzeli nešto sveto. „Fiću”, naprimer. Najnevinije vozilo koje je svet video. Mali, neprimetan, skroman a tako jedinstveno vredan. Mnogo „fića” staje u tu milijardu, gotovo sedam miliona. Nešto manje ih stane u nemačke proizvode kojima se voze ovi novi vlasnici naše milijarde. Doduše, neki se trenutno ne prevoze „audijem”, „bmw-om” ili „mercedesom”, njih dovoze plavim kombijem nazvanim po jednoj vlasnici američke krčme. Zvala se Marija Li, pozamašna krčmarica, nimalo lake ruke s nadimkom Blek Marija. I tako, dok je policiji pomagala da pijane mornare iznesu iz njene birtije, nastalo je i ime plavog kombija. Po Blek Mariji – marica.
Neko će se pitati o čemu su razmiljali ti koji su milijardu evra iz našeg pretvorili u svoje agregatno stanje. Verovatno o tome da je život samo jedan a da će oni živeti večno. Kao i ta milijarda. I da ih nikada neće stići sudbina Blek Marije. Slab im je bio račun a digitron, mada će zvučati neverovatno, veoma mali. Mogli su oni još. U šupljinama naših džepova s rupama možda se zaturio koji cent. Ne stigoše da nam i to uzmu. Ne zbog toga što nisu imali vremana, već zbog toga što se u postavi džepa ništa nije zaturilo. Nema više šta.
Uzimanjem bankarskih kredita i davanjem u zalog straćare i šupe, vlasnici milijarde evra nisu to mogli da postanu svojevoljno. Da je milijarda klikera bilo bi mnogo, aman (čest uzvik u sevdalinkama)! U tome im je neko pomogao. Kao Marija Li policajcima da unesu alkose u kola. Ako su nekakve ruine bile dovoljna garancija za jeftine kredite onda da založimo i mi svoje odrpane džepove?
Ja ovih dana idem kod krojača da mi zakrpi džepove iako su prazni, ali ide zima, biće kažu hladna; neka mi zakrpi rupe da kroz njih ne struji stud. Ionako se smrznem kad pomislim na milijardu. Čega? Klikera, podrazumeva se.
