Jučerašnji dan bio je još jedan u nizu crnih koji se, kao na traci, ponavljaju bez nade da repeticiji ima kraja. Njemu su prethodili dani istog valera te ni nedelja, dan žalosti u Srbiji, nije mogla biti ništa drugo do mračno crna. Razlog tome je pogibija četiri člana posade helikoptera koji je spasavao životno ugroženu bebu staru samo pet dana uz koju su bila i dva medicinska radnika, pa je sedam žrtava, tragičan bilans rušenja helikoptera uslovio da niko prema ovom događaju ne ostane ravnodušan. Posebno je važna i dimenzija koja neizostavno prati gotovo svaku tragediju koja kao usud zadesi ovu zemlju. Njeno ime je kontroverza.
Od samog početka praćenja akcije spasavanja bebe koja je imala kiseonik za još samo nekoliko sati, do pada helikoptera u reonu Aerodroma „Nikola Tesla”, kolale su različite informacije, razlićito i tumačene, kao crna slutnja da će nešto poći po zlu.
Zbog odrona na Ibarskoj magistrali, bebu iz Novog Pazara nije bilo moguće transportovati sanitetskim vozilom do Kragujevca, te su u tu svrhu angažovani pripadnici jedinice Vojske Srbije, obučeni za spasavanje i traganje u vanrednim situacijama. Zlo se javilo kada je helikopter bio u reonu Mladenovca.
Helikopter, koji se u kasnim večernjim satim srušio na poljima u blizini aerodroma, bio je, saopštilo je Ministarstvo odbrane, ispravan a posada najbolja koju jedinica ima. To je potvrdio i komandant 204. vazduhoplovne brigade Predrag Bandić koji je izdao naređenje za akciju spasavanja rekavši da je rok za odluku bio kratak, ali da je bio uveren da je samo na Aerodromu „Nikola Tesla” bilo moguće organizovati bezbedno sletanje i prihvat bebe: „Pre poletanja u potpunosti smo uvereni u ispravnost helikoptera, a posada koja je izvršavala zadatak je ponos, bila bi ponos, svakog komandanta, pa i mene i svakog čoveka koji ih je poznavao.
Meteo situacija nije bila nepovoljna. Da je bila nepovoljna ne bi bilo izvršenja zadatka. Meteo situacija je bila složena, ali je bila složena toliko da se u njoj mogu bez problema snaći piloti sa takvom opremom i sa takvim nivoom osposobljenosti”. Složena meteo situacija odnosila se na maglu u reonu aerodroma.
Konstatujući da je letilica bila ispavna, a da meteo uslovi nisu bili nepovoljni ali jesu bili složeni, kao i da je posada obučena za takve situacije, komandant Bandić je u samo jednoj rečenici doveo javnost u nedoumicu, jer nakon njegove izjave može se postaviti niz pitanja. Ako je helikopter bio ispravan, a posada bila vrhunski obučena da rukuje opremom za složenu meteo situaciju, šta je uzrok pada? Da li je tokom leta nastao kvar na helikopteru, da li je zakazala oprema ili posada? Neki od mogućih odgovora možda će dati „crna kutija”.
Komandant Bandić izjavio je i da je on izdao naređenje za akciju, ali je jedan njen deo, onaj koji govori da je naređenje izdao po odluci ministra odbrane, u nekim pisanim medijima izostao. Ovde je citiramo integralno: „Naređenje sam im izdao lično, na osnovu odluke ministra odbrane”. A ministar odbrane Bratislav Gašić ima svoj ugao gledanja: „Izbor je kontrole leta i samog pilota mesto sletanja… Šta se desilo i zašto je pilot izabrao i pokušao da sleti tri puta na Aerodrom ‘Nikola Telsa’, a imao je i mogućnosti i alternativu…”
Naoko, nedorečena izjava, ali veoma jasna: Gašić je odgovornost pripisao posadi helikoptera ili onom ko je izdao naređenje da helikopter sleti na aerodrom. Sebe u toj priči ne vidi. Od magle.
Vrh Vojske odlučio je da formira dve komisije koje će istražiti uzroke pogibije sedmoro putnika, kako kaže Bandić, ispravnog helikoptera. I načelnik Generalštaba Ljubiša Diković najavio je utvrđivanje odgovornosti za tragediju koja je potresla zemlju: „Ogvornosti ima, ja je osećam i osećaju je svi moji saradnici. Ne delimo je, svako je odgovoran za svoj deo, koliko ko utvrdiće nadležni organi. Sreda je rok dat za komisiju koju sam ja formirao da utvrdi vanredne događaje”.
I ovu izjavu valja podrobno analizirati. General Diković kaže da odgovornost postoji i da je on oseća, a odmah potom nagoveštava da je odgovorni ne dele već je svako odgovoran za svoj deo!? Veoma konfuzna (!) i nemušta formulacija koja, kao i Bandićeva, dezorijentiše percepciju javnosti i dovodi je u nedoumicu koja rezultira sumnjom. Da li je moguće istovremeno ne deliti odgovornost i biti odgovoran svako za svoj deo?!
Prosečno na ovom tipu helikoptera (MI 17) kom se dogodio udes, pojava otkaza u prošloj godini bila je indikovana na svakih 290 sati naleta što predstavlja sam vrh u okviru Ratnog vazduhoplovstva – reči su komandanta RV i PVO Ranka Živka. Da li je pad helikoptera bio taj zlehudi trenutak, taj 290-ti sat naleta?
U ovakvim i sličnim situacijama – osim ako uzroci nisu nastali prirodnim pojavama kataklizmatičnih razmera – najčešće se govori o ljudskom faktoru i kvarovima tehnike, što je već u polaznoj osnovi samo po sebi nonsens. Uvek je ljudski faktor dominantan, a tehnika uvek zavisi od ljudskog faktora; on tehniku projektuje, proizvodi, ugrađuje, instalira, remontuje, popravlja, održava, koristi, njom upravlja… Sledeći, viši, nivo je ljudski faktor koji komanduje onima koji upravljaju tehnikom, i tu se krug odgovornosti zatvara.
U javnosti provejavaju mnoge teorije kojima se pokušava da objasni uzrok rušenja helikoptera. Od pitanja zašto je posada dva puta pokušavala da sleti na surčinski aerodrom, zašto nije sletela na aerodom u Batajnici, ili na heliodrom Vojnomedicinske akademije, do pitanja da li je helikopter imao dovoljno goriva.
Socijalnim mrežama umnožavaju se pitanja i širi izjava izvesnog Nikše Kokanovića citirana na fejsbuk profilu Anonimusa: „Ljudi, radim u bezbednosti na Aerodromu ‘Nikola Tesla’, helikopter je poslat za Novi Pazar sa toliko goriva da jedva može da dođe do Beograda”. Nečija podmetačina ili istina? Svakako, trebalo bi proveriti.
Na kraju, bilo bi logično da pojedinci u Vojsci budu smenjeni ili da se časno povuku sa dužnosti. Isto važi i za neke u Ministarstvu odbrane. Ali posle izjava u čijem se podtekstu čita i slavljenje herojstva posade, ali i ostavljanje mogućnost njenog greha, ne bi trebalo previše očekivati da će neko sam i časno preuzeti odgovornost na sebe i povući se s funkcije.
Komisije koje pominju najviši oficiri Vojske trebalo bi da daju jasne odgovore na sva pitanja koje javnost postavlja. No, poznato nam je kako komisije funkcionišu i čemu služe. Kada hoćeš nešto da zataškaš, formiraj komisiju, reče davno Vinston Čerčil.
Komisije se formiraju kada država skida odgovornost sa sebe. U bliskoj istoriji neke komisije, formirane da utvrde istinu, delovale su upravo onako kako bi ih Čerčil opisao.
Komisija koja je ispitivala uzroke pobune Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine, uradila je – ništa. Komisija, poznata i kao Koraćeva, koja je radila na istrazi atentata na premijera Zorana Đinđića nije ponudila rezultate koji bi dali više od
tog ništa. Rezultati čak dve komisije koje su ispitivale ubistvo dvojice vojnika u
Topčiredu 5. oktobra 2004. godine svedeni su na – ništa. A za svim tim
komisijama kao loši tragovi rada ostale su zajedničke kategorije: nedorečenost,
nepreciznost, nedokazane krivice i odgovornost, i ostavljanje istine da čami u
mrklom mraku. U nekim crnim, najcrnjim od svih crnih kutija.
