Nisu svi dani u sedmici isti te nije slučajno što im je čovek davno nadenuo imena. Tako četvrtak ne može da bude sreda, kao što sreda ne može da bude četvrtak. Sreda nije uzalud dobila to ime, ona je dan u sredini sedmičnog rasporeda, centralni dan, za koji je u prošlu subotu (koja kao ni četvrtak ne može da bude sreda) načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković rekao da će biti rok za završetak rada jedne od dve komisije koje istražuju okolnosti pod kojima se srušio helikopter u kom je nastradalo sedmoro ljudi, uključujući i bebu staru pet dana.
Ministarstvo odbrane saopštilo je da je izveštaj komisije koji je Diković najavio za sredu završen, ali javnost, uprkos generalovom obećanju, o njemu ne zna ništa. I iz njega ne može da sazna ništa.
Da se podsetimo šta je pre nekoliko dana Diković rekao: „Ja sam formirao komisiju za utvrđivanje uzroka nastanka vanrednih događaja koja ima zadatak da utvrdi zašto i kako je do vanrednog događaja došlo, da li ima odgovornosti i ko je za to odgovoran. Sreda je rok data za komisiju koju sam ja formirao da utvrdi vanredne događaje”. Sreda je za nama. Kako je komisija završila rad i podnela izveštaj, očekivalo se da će on biti
predočen javnosti ne bi li bile odagnate sumnje i spekulacije o padu vojnog helikoptera koji je iz Novog Pazara prevozio životno ugroženu bebu. Očekivanja su izneverena, ništa od najavljenog i obećanjog nije se dogodilo.
Takvo ponašanje produbljuje sumnje koje u javnosti postoje od trenutka kada je nečijom greškom objavljeno da je helikopter bezbedno sleteo u Beograd i prisutne su i dalje upravo zbog isteka roka i ulaska u dane koji se ne zovu sreda. Zbog toga je poslanica Demokratske stranke Gordana Čomić, u ime javnosti koju predstavlja u Narodnoj skupštini, postavila niz pitanja koja čekaju odgovore.
Čomićeva je pitala ko je doneo odluku o upotrebi helikoptera za akciju spasavanje bebe. Pitala je i da li je menjan plan leta i ko je dostavio lažnu vest medijima o uspešnom sletanju helikoptera. Pravo da postavi pitanja vladi, Čomićeva je iskoristila i da pita da li je odluka o upotrebi helikoptera doneta usmeno ili pisano: „Ako je odluka doneta pisano, molim da mi se dostavi na uvid. Da li je naredbu izdalo nadležno lice u Vojsci Srbije, da li je sadržala osnov izdavanja naredbe i vrste sredstava koja će se u akciji koristiti?” Ima toga Zatražila je i da joj se dostavi pisano obaveštenje i u slučaju da je odluka doneta usmeno. „Da li je menjan plan leta u odnosu na prvobitni tekst naredbe, ako jeste, ko je donosio odluke o promeni i zašto? Koje nadležno lice i po kom
osnovu i kome je na Aerodromu ‘Nikola Telsa’ dalo informacije o sletanju helikoptera”. Postoji velika verovatnoća da odgovore neće dobiti ili će joj biti rečeno da po njih dođe u (neku) sredu.
Dvojica ljudi koji razumeju vojnu problematiku, od kojih je jedan vojni analitičar (Aleksandar Radić) a drugi bivši aktivan oficir i sadašnji kolumnista i komentator lista „Politika” (Ljubodrag Stojadinović) takođe postavljaju niz pitanja koja nikako ne idu u prilog nadležnima u Vojsci, a posebno u politici. Saglasni su da odgovornost političara za pad helikoptera postoji ističući „da je na delu agresivno spinovanje i prebacivanje odgovornosti što na Vojsku, što na više sile”.
Radić ocenjuje da je izveštaj komisije trebalo da pokaže da li je bilo kršenja procedure, odnosni da li je neko u sistemu „omanuo”, ali da izveštaj nije objavljen jer vlast nije očekivala revolt građana, ljudi iz vazduhoplovne struke, a i čitavog regiona. On navodi da je lanac komandovanja funkcionisao, najblaže rečeno, „neobično” jer je postignut dogovor dvojice ministara Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara da helikopter poleti na zadatak. „To je javna informacija koja nie demantovana”, kaže Radić koji je izričit u traženju odgovora na pitanje ko je dogovarao let helikoptera i zašto se letelo na Aerodrom ‘Nikola Tesla’ kada je moglo da se leti i ka Kragujevcu, Kraljevu, Nišu…
Pitanje svih pitanja je u domenu politike, smatra Radić rekavši „da je proteklih dana postojalo dramatično, agresivno spinovanje, prebacivanje odgovornosti na Vojsku i stvaranje lažne slike o tome da javno mnjenje traži glavu vojnih komandanata”.
Radić nije usamljen u oceni o nadležnosti u situacijama spasavanja građana, za koje je nadležan MUP koji je odbio da izvrši zadatak zbog, kako je rečeno, loših meteo uslova. Kao i mnogi drugi, Radić kaže da je ministar odbrane istog dana kada se dogodila nesreća trebalo da na konferenciji za medije bar ponudi ostavku.
Ljubodrag Stojadinović smatra da je neobjavljivanje izveštaja komisije i prebacivanje slučaja Tužilaštvu politička odluka: „Postoje konfuzna situacija i ambijent jer su pomešane nadležnosti politike i vojske. Sve se radi da bi se politička odgovornost stavila u senku nečega što pokušavaju da predstave kao višu silu”. Stojadinović naglašava da se mora znati ko je generalu Predragu Bandiću izdao naređenje i da li je on o tome obavestio svoj komandni centar. Izjavu predsednika vlade Aleksandra Vučića da „ne da Gašića i Lončara”, Stojadinović komentariše slikovito: „Ministri nisu njegovi baštovani. Odgovornost je neizbežna i jedan od bitnih dostignuća političkog društva. Stvara se politički pritisak jer je premijer poručio: ‘Ja ne dam da oni budu odgovorni’. Mislim da ima odgovornosti ministara, itekako”.
Štiteći dvojicu ministara i preuzimajući odgovornost na sebe, predsednik vlade obojicu je abolirao i pre nego što je istraga počela. Preuzimanje krivice nije herojski čin, iako bi mnogi koji ne razlikuju sredu od četvrtka, bili skloni da je baš tako dožive. On je mimikrija koja služi skretanju istrage u smeru kojim se ne kreću ministri pod zaštitom i vodi ka Vojsci, njenom komandnom lancu do kraja na kom se nalaze izginuli članovi posade helikoptera. Gašić i Lončar kamuflirano sede u Vučićevoj senci zahvalni za podnošenje njegove „žrtve”, koja je, osim u prebrojavanju političkih poena, potpuno nepotrebna. Vučić ne može biti – čak i da to žarko želi – krivac za ono što preuzima na sebe. On jeste odgovoran za rad vlade na čijem je čelu, kao i za rad ministara u toj vladi, pa ako mu je toliko stalo do Gašića i Lončara, neka kao odgovoran političar, umesto da ih štiti i krivicu svaljuje na druge, zatraži njihove ostavke ili, pošto se toliko za njih zauzima, umesto njih ponudi svoju.
Kao što to najčešće biva s komisijama – a o tome smo već raspravljali pre nekoliko dana u kolumni „Crna kutija” – verovatnoća da će istina i odgovornost stići na prave adrese gotovo da se graniči s nemogućim. Jasno je to i opravdano gnevnom i revoltiranom javnom mnjenju koje je očekivalo da će, kako je general Diković obećao, sreda ipak biti sreda. No, posle izjave predsednika vlade da „ne da dvojicu ministara”, Diković je primoran da odustane od obećanja datog javnosti, da izveštaj ne objavi i prosledi ga na dalju obradu čiji epilog neće biti praćen ministarskim ostavkama i političkim konsekvencama.
Zbog toga, sreda nije više sreda, ona može da bude bilo koji dan u sedmici ukoliko odluku o tome jednoglasno donese jedan čovek. Tako se ne ulazi u novo sutra, još manje u preksutra, to je najbolji put za juče.
