Evo, prošlo je „samo” dvanaest godina, a Boris Tadić se setio da je potrebno otkriti pozadinu ubistva premijera Zorana Đinđića. Na vreme. Uradio je to na način na koji se i njegov bivši savetnik (možda i sadašnji?) Nebojša Krstić oprostio od Vlade Divljana. Reda radi. Za oba pokušaja oglašavanja u javnosti dovoljno je šest slova - sramno.
Ko je od tandema koji je godinama drmao srpskim političkim vrhom očekivao više, taj se ili preziva Tadić ili Krstić, ili se zove Boris ili Nebojša. Ma, šta pričam. Ni takvi ne mogu očekivati više od sebe. Sramota je njihov maksimum.
Boris Tadić, ta bleda figura političkog života, imao je pred sobom i za sobom osam dugih godina za otkrivanje pozadine atentata, ali ih je uludo utrošio na račun onih koji su ga izabrali. Da li je glumac u pokušaju išta uradio da slika atentata dobije svoje naličje, nije pitanje, jer u istoj rečenici postoji i odgovor: uradio je ništa!
Gostujući na Televiziji B 92, Tadić je izjavio da bi „voleo da se otklone sve nedoumice u vezi s atentatom, ali da će to, kako godine odmiču, biti sve teže”. Ma, da li? Dve trećine vremena koje je proteklo od ubistva Đinđića, Tadić je proveo u fotelji predsednika države. A godine su prolazile, tekle i protekle. I, kaže on, biće sve teže. Da ponovim, sramotno.
Tadić se, kao i većina sadašnjih i bivših članova Demokratske stranke, Đinđića seti samo kad mu neko došapne da u kalendaru piše 12. mart. I onda se oglasi teorijom koju – dok je mogao i za to imao priliku – nije sproveo u praksi. Tadićevo angažovanje na pozadini Đinđićevog ubistva meri se angstremima, pa je svaki njegov pokušaj da svakog 12. marta, istim redosledom reči u rečenici, opere lični neuspeh i neuspeh svoje politike samo izanđalo ponavljanje već viđenog.
Pisao sam već o tome, ali nije zgoreg ponoviti (kad može Tadić, zašto ne bih mogao ja!) da je twitter osmišljen da bi ga Krstić koristio u nedostatku prostorije s pločicama i sanitarnom keramikom. Sve ove godine, Krstić je proveo na twitter-u, jedinom mestu na kom može nekažnjeno da ne koristi toalet-papir. On tamo i spava. Čak ga i citiraju! Citiraju kako spava. Oni s manjkom pločica u svom kupatilu.
Zagađenje duša i političke misli traje od trenutka kada je dvojac iz gimnazijskih dana doneo vesla u Predsedništvo Srbije. I dalje veslaju. Mašu u prazno. Jedan od njih, ovaj kojem je neko došapnuo da je holivudski šarmantan, uspeo je da demontira i stranku i sistem vrednosti do te mere da u stolicu u kojoj je sedeo dovede proizvođača prepečenice iz Bajčetine. Ovaj drugi, kojem niko ništa nije šaputao, šapuće sam sebi uveren da je to što se zadesio u Idolima dovoljno da kvazioproštaj od Vlade Divljana završi rečenicom: „Ostalo je istorija”. Originalno je, od Krstića je.
Sve prethodno je prazna slama, i mlaćenje po njoj.
Bivši predsednik države i Demokratske stranke i njegov bivši savetnik i bivši član VIS Idoli, nedostojni su bilo kakvog obraćanja javnosti koje ih dovodi u vezu s Đinđićem i Divljanom. Neuspešno prikriven, njihov animozitet spram dvojice ljudi koji su im bili šefov završava kao promašen pokušaj dodvoravanja senima dvojice pokojnika, u narodu poznat kao blasfemija.
Pokušavajući da ostanu prisutni u javnosti, Tadić i Krstić svakim svojim istupanjem nadograđuju sliku o sebi koju niko – ko drži do higijene – ne bi okačio iznad sanitarnog čvora. Stradale bi pločice. Prikazivanje sebe u svetlu koje im ne pripada naziva se lažno predstavljanje a ono je, izučava se na studijama prava, krivično delo. Krivica po dva osnova: za činjenje i ne činjenje. Za to što, svaki na svoj način, preglumljuje ulogu koju je sam sebi dao. Jedan u televizijskom šou-nastupu, drugi na socijalnoj mreži estradnom metodom. Njihova slika čita se kao rendgetski snimak. Skorzirana je i ima naličje. Zove se negativ.
