Nabijanje zaštitinika građana i viteza Legije časti Saše Jankovića na medijski kolac, bez dileme, ne jenjava. Ako ikakve dileme ima, ona se odnosi na pitanje izdržljivosti: ko će duže istrpeti pritisak, Janković ili kolac. Kampanji protiv Jankovića, koja danima puni novinske stupce, pridružili su se i urednica dnevnog lista „Politika” Ljiljana Smajlović i ministar odbrane Bratislav Gašić. Prva kao samoproglašena „savest” javnosti, drugi kao zaštićeno građansko lice na službi u Ministartsvu odbrane.
Prva se oglasila kao zaštitnica porodice Gojković čiji je sin Predrag, prema onom što su policija i pravosudni organi utvrdili pre 22 godine, izvršio samoubistvo u stanu Saše Jankovića. Smajlovićeva traga za senima prošlosti dodajući crve sumnje već sumnjivom progonu kojem je nedeljama Janković izložen. U kolumni koju je objavila u listu koji uređuje postavlja pitanja na koja već ima odgovore koje ne izgovara glasno, ali se ne usteže ni da ih, između redova, bizarno provuče spočitavajući pri tom moguću Jankovićevu krivicu za tragediju porodice Gojković.
Zbog načina na koji se u javnosti o tragediji spekuliše, porodica Gojković, čiji se sin 1993. godine ubio u stanu svog prijatelja Saše, dovoljno je potresena pa joj još jedno dolivanje ulja na vatru nije potrebno. Pojedini mediji, Smajlovićeva i Gašić neumorno rade na tiganju utrkujući se ko će iz ključalog ulja pakla prvi izvući Jankovića i uprti u njega prst.
Svoje angažovanje na „pomaganju” u naknadnoj „istrazi” samoubistva Smajlovićeva objašnjava: „Imam samo jedno objašnjenje: posredi je politika. Građanska Srbija brani Jankovića jer je ušao u direktan sukob s Vučićem, jer se, kako na ‘Peščaniku’ likuje jedan žustar Jankovićev branitelj, ‘direktno suprotstavio Vučić Aleksandru’. Ovde je reč o političkoj odbrani čoveka koji uz ostale igra i političku ulogu. U takvim okolnostima, Gojkovići nemaju šansku. U najboljem od svih mogućih svetova, njihove bi interese branio zaštitnik građana, ali ombudsman je trenutno preokupiran slučajem Saše Jankovića”.
Nizak, blasfemičan udarac kojim se želi da objasni Jankovićeva uloga u samoubistvu počinje rečima: posredi je politika. Sve je politika. I ono što Smajlovićeva piše samo je jedan u nizu političkih pamfleta koji se štancuju kao upotrebna vrednost za diskreditaciju ombudsmana koji se, gle, čuda!, usudio da proverava i rad bezbednosnih službi! Smajlovićeva pominje i građansku Srbiju, kojoj očigledno ne pripada, jer se o nju ograđuje i svrstava u red hajkača koji bi „vampira” da dotuku kocem.
Ministar Gašić takođe zagovara tvrdu struju koja se, kao lažni zaštitnik porodice Gojković, ustremila na Jankovića. Gašič poziva Jankovića „da prestane sa iznošenjem neistina i poluistina o Vojno-bezbednosnoj agenciji, čiji predani rad i učinak na bezbednosnoj zaštiti Ministarstva odbrane i Vojske Srbije to zaista ne zaslužuje”. On smatra i „da je odgovornost reč koju zaštitnik građana treba da postavi i kada je u pitanju odgovornost Saše Jankovića, a ne samo Ministarstva odbrane i VBA”. Odgovornost za šta? Evo odgovora:
– Odgovorite Vi meni, godspodine Jankoviću, kako je ubijen Predrag Gojković. Znali ste da po Vašim medijima tražite odgovornost za pad helikoptera, što nije u Vašoj nadležnosti. Sada ja, kao običan građanin, tražim od Vas odgovore, kako bi građani Srbije, posle 23 godine, saznali istinu o ubistvu Predraga Gojkovića – naveo je Gašić u otvorenom pismu.
Gašić je svojim otvorenim pismom već „obavio” novu „istragu”, utvrdio činjenice i samoubistvo Predraga Gojkovića proglasio ubistvom. Bez suda i sudije. Tražeći od Jankovića odgovore „kako bi građani Srbije saznali istinu o ubistvu Gojkovića”, Gašić ne samo da „zna” da je Gojković ubijen nego izgleda „zna” i ko zna počinioca „ubistva”. Nije teško zaključiti u kom se smeru kreću insinuacije.
Smajlovićeva i Gašić, nažalost, nisu jedini koji donose zaključke, presuđuju i potpiruju vatru koja preti da požarom sagori zaštitnika građana. Smajlovićeva na kraju svog pamfleta čak i konstatuje: „Ali što se zaštitnika građana tiče, stvari su jasne. Dok Gojkovići ne dobiju valjane odgovore na svoja sasvim legitimna pitanja, svi moramo da budemo Gojkovići”. I ovo je bilo ispod pojasa, malo originalnosti ne bi škodilo, jer neodoljivo podseća na plakate kojima je ne tako davno bio oblepljen Beograd – Svi smo mi Ratko Mladić. A o kojim stvarima Smajlovićeva piše? Na koje stvari misli? Koje su to stvari jasne?! I šta su stvari? Istina, kao ni samoubistvo, nije stvar. Stvar je najčešća poštapalica kojom se, u nedostatku reči i znanja, služe sumnjivo pismeni, nišči duhom. Stvar je kolac kojim mašu.
