Mediji su, nažalost, takvi da im nijedno ogledalo ne može biti od pomoći jer slika koja se odbija od ravne površine rđava je i iskrivljena do nivoa karikaturalnog. No, o tome lekcije ne bi trebalo da deli ministar koji u odbranu nazovi lepe medijske slike može samo da ponavlja ono što je već mnogo puta ponovio: „Postoje iskrene namere da se stvari učine još boljim, baš kao što medijima pripadaju nesporna i neotuđiva prava i slobode što ne sme biti dovedeno u pitanje”.
Ogledalo je glatka površina koja odbija svetlost, može biti uglačana metalna ili metalizirana staklena ploča. Može biti ravno ili zakrivljeno, konkavno (izdubljeno) ili konveksno (ispupčeno). Ukratko, to bi bila enciklopedijska definicija predmeta pred kojim svakodnevno provodimo deo vremena (u proseku oko pet minuta); pojedini stoje ispred njega toliko da im se lik urezao u srebrnu emulziju (u proseku čitav dan), a ima ih koji ga nose u tašnama i zadnjem džepu pantalona. Pored češlja.
Ne bih pisao o ogledalu da me na to nije naveo ministar za kulturu i informisanje Ivan Tasovac rečenicom: „Iskreno i bez rukavica savetujem ponekad pogled u ogledalo i suočavanje sa sopstvenim odrazom. Koliko važi za politiku, to u ne manjoj meri važi i za novinarstvo”. Ne mogu da se ne složim s ministrovom opaskom o suočavanju sa sopstvenim odrazom.
Mediji su, nažalost, takvi da im nijedno ogledalo ne može biti od pomoći jer slika koja se odbija od ravne površine rđava je i iskrivljena do nivoa karikaturalnog. No, o tome lekcije ne bi trebalo da deli ministar koji u odbranu nazovi lepe medijske slike može samo da ponavlja ono što je već mnogo puta ponovio: „Postoje iskrene namere da se stvari učine još boljim, baš kao što medijima pripadaju nesporna i neotuđiva prava i slobode što ne sme biti dovedeno u pitanje”.
Upravo su neotuđiva prava i slobode medija dovodeni u pitanje, jer da nije tako ne bi Tasovac bio uporan u ponavljanju gradiva naučenog napamet: „Srbija je prošle godine donela tri medijska zakona i niz podzakonskih akata, a povećana su i novčana sredstva za sufinansiranje projekata kojima se promoviše javni interes”.
Kao čovek koji odiše širinom i obrazovanjem, Tasovac ne bi trebalo da poboljšanje situacije u medijima naziva stvarima, kao što ne bi trebalo da nas zatrpava praznom frazeologijom o donošenju seta medijskih zakona, podzakonskih akata i ostalih džidžabidža koje služe lošem alibiju za status quo u kom se mediji i njihove slobode nalaze. Imamo zakone, i? Da li su oni pomogli da se svakodnevno ne publikuje smeće i distribuira na novinske kioske? Trafike zaudaraju kao javni klozeti, a ništa manje ne vonja ni elektronska slika koju šalje većina televizijskih signala (od kojih mnogi poseduju nacionalnu frekvenciju!).
Tasovac i dalje tera svoje konstatacijom „da je prvi put u jednom ovdašnjem medijskom zakonu definisan javni interes koji precizira da je nužno postojanje nepristrasnog, pravovremenog, istinitog i potpunog informisanja svih građana”. Za ove fraze zakon je nepotreban, to se podrazumeva; svako ko je jednom uplovio u novinarske vode trebalo bi da te postulate ima u venama. I još jedna fraza koja u praksi demantuje samu sebe: „Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri, zabranjena je posredna i neposredna diskriminacija, a fizički napadi na novinare i urednike kažnjavaju se na osnovu zakona”.
Tasovac o tome priča kao da je sve nabrojano počelo njegovim dolaskom na čelo ministarstva, kao da sve navedeno nije osnov nezavisnog i slobodnog novinarstva koji se podrazumeva od kada je novinarstvo nastalo. Ako su to novine kojima se medijski zakoni diče, onda je ogledalo pred kojim Tasovac stoji sve samo ne ravno. Neka bira između dva sferna oblika.
Kada neko žmuri ili čkilji na jedno oko onda mu se i događa iskrivljena slika koju mu ogledalo šalje. Niti je javno informisanje slobodno, niti je imuno na cenzuru. Umesto istine, svedoci smo političkog praznorečja koje ignoriše svakodnevne pritiske na urednike i novinare, kabinetska saopštenja kojima se utiče na uređivačku politiku, ulogu tzv. PR službi koje kroje medijsku sliku, upliv kapitala koji ne ostavlja tragove, i slične nepodopštine koje kreiraju stavove i mišljenje javnog mnjenja.
Sve to na gomili, plus devastacija novinarstva iznutra, koja je obezvredila profesionalizam, objektivnost, pismenost i nezavisnost, daje odraz u ogledalu koji je medijske slobode u Srbiji srozao na svetskoj rang-listi. Zbog toga, ne može se pričati ni o kakvom napretku u branši kojoj sam posvetio veći deo života, niti se političkim floskulama može doprineti poboljšanju medijske slike.
Zagledan u staklo sa srebrno-nitratom, Tasovac bira odraz koji mu s pozicije s koje nastupa najviše odgovara. A na raspolaganju ima više mogućnosti: Lik u ogledalu može biti stvaran (ukoliko je s iste strane ogledala kao i predmet), što u našem slučaju nije; ili nestvaran (ukoliko je sa suprotne strane ogledala od one na kojoj je predmet), što je bliže istini.
Lik, takođe, može biti iste velićine kao i predmet, ali isto tako, može biti uvećan ili umanjen. Između ove tri mogućnosti, Tasovac bira druge dve i koristi ih u službi trenutne potrebe. Kao što i likove, koji u ogledalu mogu biti obrnuti ili uspavni, rabi onako kako nalaže dnevna politika.
Da skratimo informativno-obrazovnu priču o postojanju i mogućnostima ogledala – a ne bih ga ni pomenuo da me na to nije nagnao ministar – završićemo podsećanjem s početka ove kolumne. Nekima ni previše vremena provedenog pred ogledalom nema pomoći, oni će videti ono što žele da vide.
Nekima ni ogledalce koje govori o lepoti ne može promeniti ružan imdž. Onima koji ogledala nose u zadnjem džepu pantalona, omaklo se da na njega sednu i donjim delom leđa od njega načine sedam godina nesreće. A češalj? Ni on nije preživeo pritisak nastao trenjam zadnjeg džepa pantalona o funkcionersku fotelju.
