Da će se jednom i to dogoditi, znali smo i pre nego što je 6. novembra prošle godine Vojislav Šešelj – posle više od jedanaest godina provedenih u Hagu – izašao iz aviona na Aerodromu „Nikola Tesla”. A to što smo znali da će se dogoditi jeste zahtev Haškog tribinala da se Šešelj vrati u Sheveningen zbog, kako je navedeno, proigranog poverenja te institucije. „Svojim ponašanjem u Srbiji izigrao je poverenje sudskog veća, pretio je ljudima koji sarađuju s tužilaštvom i govorio da se neće vratiti u Hag, čime je prekršio uslove pod kojima je pušten na slobodu”, zvaničan je stav Haškog tužilaštva.
Od početka, priča o puštanju Šešelja na privremenu slobodu nije bila miomiris koji se lako prihvata, naročito ne u zemlji kakva je Srbija u kojoj animozitet prema Tribunalu u Hagu dostiže visok stepen rizika. Imam visok stepen tolerancije i svesti o suočavanju s ratnim zločinima koja god da ih je strana počinila, ali Hag je odavno postao poslednje mesto gde se pravda zadovoljava, zločin kažnjava primereno, a pravo primenjuje jednako prema svima. To nikako ne abolira osuđene čija je krivica dokazana, ali u holandskom gradu više razmišljaju kako će udovoljiti političkim pritiscima nego Justiciji.
Nisu sporne činjenice koje Tribunal navodi, a odnose se na Šešeljevo ponašanje na privremenoj slobodi. Ono je, u najmanju ruku, skandalozno. Ponašao se bahato, drsko, nevaspitano, geački, ratoborno, brutalno, ne menjajući ni za jotu svoj politički diskurs koji je pre dvanaest godina poneo sobom odlazeći u Hag. U Hagu smatraju da je vreme provedeno u Srbiji potrošio na divlje i neartikulisano ponašanje, diskreditovanje, vređanje, omalovažavanje i govor mržnje (dovoljno je podsetiti se šta je sve rekao o ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću!), što je pravosudne organe Međunarodnog trubunala nagnalo da preispitaju svoju odluku o privremenoj slobodi. Prethodno, javnosti u Srbiji nije bilo jasno pod kojim uslovima je Šešelj pušten, neprestano su iskrsavale poluinformacije i dezinformacije koje su mogle biti tumačene na više načina. Kao što su i tumačene.
Jedno je sigurno, Hag se nije odrekao Šešelja, što je bilo evidentno iz formulacije o puštanju na privremeno slobodu, te zbog toga nije jasno čemu čuđenje svih koji se tom „čudu” čude?! A čude se svi relevantni činioci državnog vrha, od predsednika vlade, preko zvanično neobaveštenog Rasima Ljajića, do onog Vulina koji se, podrazumeva se, oglasio čim je iz Haga stigla depeša. „Znao sam, rekao sam…”, podsećao je Vulin na svoje prošlogodišnje novembarske izjave, i dodao, a nešto i ponovio: „Žalbeno veće donelo je odluku da se Šešelj vraća u pritvor u Sheveningenu i na taj način pokušava da Srbiju uvuče u sukob između suda, tužilaštva ili koga god u Haškom tribunalu. Ova odluka je usmerena prvenstveno na destabilizaciju Srbije, rušenje vlade Aleksandra Vučića i direktno rušenje predsednika srpske vlade”.
Interesantno je pratiti s koliko se žara svi čude čudu neviđenom za koje su znali da će ih snaći, uzimajući u obzir i Šešeljevu narav i odluku Haga o privremenoj slobodi. Da li je moguće da je iko ovde mogao da pomisli da se Hag odrekao Šešelja i da ga neće zvati nazad?!?! Šešelj nije ni osuđen ni oslobođen, on je pušten da neko vreme provede u Srbiji do nove odluke Haga o njegovoj daljoj sudbini. Neki pravni akt, bio on oslobađajući ili osuđujući, mora biti donet, to je jasno i brucošima prava, a jedino mesto za takvo što je Hag. Ko god je ovde mislio da se Hag zauvek otarasio Šešelja – o čemu je čak i on govorio – doveo je i sebe i druge u zabludu zbog čega se država našla u stanju koje joj ne priliči, sva u strahu šta će biti ako državni organi budu primorani da primene silu i Šešelja otprave u Holandiju. Zar se to nije podrazumevalo?!
Šešelj je provocirao i izazivao i Haške i domaće institucije, začikavajući i jedne i druge više puta ponoviljenim odbijanjem povratka, i da mu ne pada na pamet da se vraća tamo odakle je privremeno pušten, odbijajući svaku milu i prizivajući silu. Sad se tome svi zabezeknuto čude. Šta može da destabilizuje vladu koja za sebe tvrdi da je jaka kao kremen kamen i da niko nije jači od države. Šešelj? Loš vic. Umete vi to bolje. Ako se Vulin i društvo plaše radikalske odbrane svog vojvode, to bi govorilo o njihovoj nesposobnosti i nespremnosti da Šešelju izađu na crtu.
Vojislav Šešelj je u novembru prošle godine došao s povratnom kartom koja, evo ovih dana, treba da bude overena za smer povratka. Jedini smer koji je na toj karti još ostao validan. U srpskoj javnosti Hag odavno ima tretman političke instutucije s kojom se država obavezala da sarađuje. Izgleda, ipak, da nekim odvdašnjim kondukterima Šešeljevo putovanje tamo i nazad znači samo i jedino zaustavljanje „zahuktale” srpske lokomotive koja brzim prugama juri ka Evropi. Lokomotiva juri, a Hag skida pragove s pruge, što ovi iz vagona tumače kao napad na mašinovođu. A onaj Vulin, on je od konduktera avanzovao do ložača lokomotive i – lica crnog kao u rudara – u njen kotao tovari ugalj.
