Zašto je uludo izgubljeno sedam života? Ko je za to kriv, a ko odgovoran? Ima li vojne i političke odgovornosti, i da li će zbog tragedije biti ikakvih konsekvenci, da li će neko biti odgovoran, biti kažnjen disciplinski, suspendovan, smenjen ili odgovarati krivično?
Piloti nisu krivi ni za šta, poručio je predsednik vlade Aleksandar Vučić izrekavši ono što je svima jasno. Naravno da nisu krivi. Niko ih nije ni krivio, naprotiv, javnosti je potpuno jasno da su odgovornost i krivica vlasništvo nekih drugih ljudi u vojnim i civilnim odelima, ali potreba govornika da se još jednom apostrofira herojski čin posade helikoptera i, tobože, s nje skine krivica (koju joj javnost nikada nije pripisala, naprotiv!), govori o nečem drugom.
I to se jasno i glasno čulo na konferenciji za novinare za koju su svi pomislili da će biti posvećena samo tragediji od 13. marta.
Ono što je rečeno o padu helikoptera potrajalo je jedva desetak minuta kao uvod u izlaganje o uspesima vlade, bruto društevnom proizvodu, Železari u Smederevu, inflaciji; Vojislavu Šešelju, paljenju hrvatske zastave, podilaženju onima kojima su umanjene plate i penzije, ljutnja i bes na svako pitanje koje bi postavio neko od novinara (toj grupi svakako ne pripada jedan od prisutnih koji je raspleo priču o Mokroj gori, Emiru Kusturici, Ivanu Ivanoviću, napadima na sebe i medijsku kuću u kojoj radi, i od vrha vlasti tražio zaštitu, što se svelo na smišljeno odvlačenje pažnje s centralnog događaja koji se, nažalost, zove tragedija), osorni odgovori i napadi na sve koji su u svojstvu „društveno- političkih radnika, analitičara, političara i zle javnosti” 20 dana vršili hajku na ministre, generale, pukovnike i izginule članove posade helikoptera, klevetajući ih za pad helikoptera?!
Pošto je pročitao imena posade helikoptera, majora Omera Mehića, kapetana Milovana Đukarića, i zastavnika Nebojše Drajića i Ivana Miladinovića, medicinskih radnika doktora Dževada Ljajića i anestetičara Milovana Veselinovića, i bebe Ademović, pročitao je i ovo: „To su imena koja su nestala, na koja su svi zaboravili tokom ove višenedlejne jurnjave za uzrocima, krivcima, protagonistima, naredbodavcima u kojoj su, osim za to zaduženih istražnih organa, učestvovali bukvalno svi u Srbiji, svaki novinar, svaki nazovi analitičar, svaki političar. I zaboravili smo, i zaboravili ste, i opet, zaboravili smo, te ljude dok smo jurili krivce a jurili smo ih na isti način na koji drugi narodi jure za blagom. Lično tu potrebu i tu vrstu zadovoljstva što će neko na kraju biti za nešto kriv, ne mogu da razumem. Ali plašim se da ne mogu ni da je promenim”. Javnost ih nije zaboravila, njihova imena ne čita s papira da bi ih pamtila.
Dalje sledi: „U normalnim zemljama, u zemljama kakva je i Srbija (sic!), mora da bude posao utvrđivanja te odgovornosti, ostavlja se nadležnim organima, a nesreće se ne koriste za hajke i skupljanje političkih poena.
Pogotovo analitičari i novinari ne vode istražne postupke, ne juri čitava javnost ni pilote, ni ministre… zadovoljite se time što ste jurili i krivili ministre, pukovnike i generale…” Čusmo li mi to da je, osim novinara, analitičara i političara, i „čitava javnost jurila ministre, pukovnike i generale”?
Nisam ni video, ni čuo, a ni pročitao da su javnost ili bilo koji medij, pilota i njegovu posadu igde i ikada naveli kao krivce za pad helikoptera?! Naprotiv, sve što je medije – kao predstavnike javnosti – interesovalo jeste odgovornost onih koji su u komandom lancu, civilnom i vojnom, učestvovali u akciji spasavanja bebe iz Novog Pazara. Ali, potreba da se to nazove hajkom rađa potrebu da se još jednom atakuje na novinare i javnost željne istine, što dalje vodi neutaženoj potrebi da se izgovori mnogo, a ne kaže ništa. I da se kao glavni krivci za sve što se od pada helikoptera do danas događalo označe novinari, analitičari, političari i javnost, i svi zli dusi, koji samo žele da znaju –Zašto je uludo uzgubljeno sedam života? Ko je za to kriv, a ko odgovoran? Ima li vojne i političke odgovornosti, i da li će zbog tragedije biti ikakvih konsekvenci, da li će neko biti odgovoran, biti kažnjen disciplinski, suspendovan, smenjen ili odgovarati krivično?
Sve to, stavljeno je u drugi, pa i treći plan, „srceparajućim” jadikovanjem nad imenima poginulih koje su – kako je već po smišljenom i predvidljivom scenariju bilo rečeno – mediji razvlačili kroz blato i krivicu svaljivali na posadu helikoptera. To je notorna neistina, za koju postoji i drugačiji, direktniji i precizniji izraz! Od njega raste nos.
A potom još jedna inscenirana drama. Žedna usta ištu kapi vode. „Opet nema vode, Zašto mi nikada ne stavite vodu? Ostario sam, potrebna mi je voda”, još jedan prekor, ovaj put konobaru u vladi koji je zaboravio da po Ustavu i zakonu usluži mušteriju svežom vodom. Vodonoša odmah da podnese ostavku.
Ostaviti žednog usred suvoparnog izlaganja ravno je zločinu. Šta bi se tek dogodilo da je govornik otišao u toalet i da u njemu nabasa na suve slavine, prazan vodokotlić i odvaljene pločice. Ko bi bio odgovoran? Konobar- vodonoša, vodoinstalater ili keramičar?
