Posle nekoliko godina nećkanja, nesigurnosti i naivne nade pokrajinske administracije da „neće valjda to da nam urade”, naprednjačka vlast je zgrabila ono za šta se dugo i zdušno bori iz, normalnom čoveku, nepoznatih razloga.
Ovog puta, bez vidljivih jurišnih odreda jastrebova uvežbavanih na dokovima Luke Novog Sada, bila su dovoljna dva petlića – jedan kao neko ko se u ime trećeSrbijanaca predstavlja kao prvi do najvažnijeg u gradu (Miroje se zove) i drugi ćutljiv pun dramskog patosa kao da od njega zavisi sudbina svakog ko živi makar jednim dinarom od svega što se jednim imenom zove novosadski Dnevnik (Dnevnik holding, Štamparija i list Dnevnik). Rušeći sve zakonske prepreke, uspeli su da uzmu što im nikako ne pipada i, istina bez takve namere, otvorili priču kome Dnevnik uopšte treba.
Pokrajini – više nikako. Poslednja tranša vladinih para proćerdana je u plate, u novog direktora Dnevnik holdinga više niko ne veruje jer mu posle Dnevnikovih Oglasnih novina, od kojih se vraćalo više od 85 odsto tiraža, više niko ne bi dao ni dva jareta na konopcu. Ostaje samo priča za zamajavanje o velikoj imovini u nepokretnostima, 10.000 kvadratnih metara zgrade u centru Novog Sada, kod Futoške pijace, o tome da upravo sleće dobra vila sa novom opremom za štampariju i radnike kojih više nema. Kuća, koja nije imala desetak hiljada dinara da okreči sopstvenu ambulantu pa je ostala i bez nje…
Zakon i naprednjaci
Sud je potvrdio da je sadašnji v.d. glavnog i odgovornog urednika lista Dnevnik Miroljub Mijušković na to mesto postavljen mimo zakona, međutim, on se i dalje ne pomera sa tog mesta, jer presudu nema ko da izvrši. Toliko o zaklinjanju naprednjaka u poštovanje reda i zakonitosti.
Budući skorašnji zakoni o sudbini preduzeća u restrukturiranju i stečaju neće pretendente na tuđ novac dovesti na zelenu granu – Dnevnik holding je toliko dužan da će poverioci verovatno krčmiti sprat po sprat, stolicu po stolicu‚ krntiju po krntiju… Zaljubljeni u skupe placeve, mada nije vreme za velika ulaganja, isto se neće ovajditi kada u katastru saznaju ko su vlasnici.
Ovo je samo prvi deo priče na koji je pokrajinska vlada rešila da odgovori tužbom istom onom kadiji koji sudi. Iako su sva uistinu pravna prava na njenoj strani, nema nikakvih garancija da će uspeti tužba koja se zasniva na nesaglasju odluka naprednjačkog Nadzornog odbora u Dnevnik holdingu sa Zakonom o privrednim društvima.
Dnevnik, Bogićević i Vučić
Vlasnik Dnevnik Vojvodina Presa je Miroslav Bogićević, jedan od najzaduzenijih srpskih tajkuna iznad čije glave mediji svakodnevno vitlaju poreskim mačevima. Bogićević je prvo bio naklonjen demokratama, kada mu je omogućeno da otkupi većinsko učešće u Dnevniku, ali odmah nakon izbora 2012. godine okrenuo se jačoj strani i dobio naprednjačku podršku u toj meri da ga vlast više ne proziva zbog velikih dugova radnicima i državi.
Bogićević je bio i vlasnik većeg dela lista Politika, koju je širokogrudo poklonio državi, a ova prihvatila i pored sveg zaklinjanja u Medijsku strategiju, koja nalaže izlazak države iz medija. Najverovatnije će se slično dogoditi i sa listom Dnevnik, ukoliko država uopšte bude imala interes da ga finansira, naročito posle prošlogodišnje izjave Aleksandra Vučića (nakon koje je, istina, sledilo izvinjenje), da se radi o niskotiražnom i listu zanemarljivog uticaja.
Druga mučna priča je 500 dinara, deljenih na ruke zaposlenima u listu Dnevnik, da prežive vikend (podela je protekla u mirnom i dostojanstvenom redu, gotovo uz zahvalnost), a onda, već posle nedelju dana, još 2.000 dinara, takođe na ruke, za obogaćivanje uskršnjeg jelovnika. Pre humanitarne tranše na ruke, poslednja isplata polovine plate bila je u martu. Ovo sad nema ama baš nikakve veze sa Holdingom, već sa preduzećem DVP (izdavačem lista Dnevnik) koje je, gle čuda ali ne i iznenađenja, već nekoliko nedelja u blokadi poslovnog računa. Đavoli koji su došli po svoje su AIK banka i Elektrovojvodina. Prva, čiji je kreditni odbor prihvatao garancije budućeg prodatog tiraža ne primećujući da zbog navijačkog i neprofesionalnog pisanja lista tiraž svakodnevno pada. A, onda je došao „Bata Kole” i zavrnuo slavinu. Njegov novac ima cenu ma koliko se rukovodstvo lista Dnevnik bunilo zbog „ucenjivačkih” kamata.
Naprednjaci – kojima su dnevnikovci bespogovorno služili do zemlje se klanjajući – shvatili su, sa zakasnelim paljenjem, da će ih dnevnikovci isto tako, i još žešće i strasnije, služiti i bez para. Zbog toga su odlučili da malo zavrnu kasu javnih preduzeća, odvajajući milostinju sitniju nego što je dobijaju Novine Novosadske sa sve glavnim urednikom na platnom spisku „Lisja”.
Ono što se očekivalo brzo se dogodilo: list koji je sam sebe urušio postavljajući na rukovodna novinarska mesta, uz proverene Miloševićeve kadrove, pripravnike, novinarske anonimuse i sokoćala, nije ništa bolje ni mogao očekivati nego da prvo počnu da ga preziru oni za koje radi, potom čitaoci i na kraju bankari… a odatle do blokade je samo nekoliko koraka.
Možda ipak ima šanse ako „zaslužni” menadžment vrati unazad one bonuse od pedesetak hiljada eura deljene u vreme kada je list pravio samo dugove. Do tada, 500 dinara nedeljno može da zadovolji one koji se hrane sa devet slika Aleksandra Vučića nedeljno na prvoj strani lista Dnevnik. Oni koji bi ipak nešto finije da pojedu, moraće da gladuju.
