Ksenija Popac nam otkriva kako je bilo odrastati na Balkanu kao "lepa protina kći", koje joj je životne lekcije darivao jedan od najvoljenijih jugoslovenskih sveštenika i kako reaguju stranci na priču o pravoslovnom proti.
Prota Bogoljub Popac bio je vedar, mudar i izuzetno drag čovek. Zračio je pojavom i deca su neretko i svece zamišljala sa njegovim likom. Bledo lice, plave oči, osmeh koji ga nikada nije napuštao…
Slavio se dan kada bi telefon zazvonio, a on otpevušio u slušalicu “Proota Boogooooljub ovdeeeee”, jer se znalo da će sutradan doći da sveti vodicu i da ćemo ponovo biti blagosloveni njegovim predivnim i mudrim rečima. Dolazio je u pratnji starog čika Jordana, asistenta, odnosno “čteca”, koji je pratio svaki protin korak.
Čika-popa, kako su ga zvali najmlađi parohijani, često je pričao o svojoj deci. Čak i danas se na društvenim mrežama sreću komentari parohijana i njihove priče o najvoljenijem pokojnom svešteniku, a nama njegova ćerka, Ksenija Popac, priča o svom ocu i o tome kako je biti, kao u pesmi Đorđa Balaševića, “lepa protina kći”.
Odrastanje u Hrvatskoj
“U vreme kad smo živeli u Hrvatskoj, ja sam bila mala i taj period pamtim kao lep i srećan. Imali smo divne komšije i prijatelje, porodicu Brečić sa kojima smo i danas u kontaktu. Oni su imali troje dece; sa njihovom najstarijom ćerkom Jasnom bila sam nerazdvojna. Zajedno smo išle i vraćale se iz škole, sakupljale i razmenjivale salvete i novogodišnje čestitke, svirale blok flautu…
Leti bismo odlazili na obližnju reku Vrljiku gde su naše mame prale velike tepihe na isti način na koji su to nekada radile naše bake. Bilo je tu i mnogo drugih žena i njihove dece sa kojima smo se igrali i dokazivali ko će da bude tako hrabar da pokuša da pliva u reci koja je bila jako hladna i opasna zbog virova.
Živeli smo u velikoj parohijskoj kući sa velikim dvorištem. Tu smo imali ljuljašku, na ogromnom orahovom drvetu i košarkaški teren gde su dolazili prijatelji moje braće da se igraju zajedno sa njima. Ja sam bila najmlađa i vrlo ponosna kad bi mi, ponekad, dozvolili da se igram sa njima.
Jednom prilikom kad se neko našalio da smo mi, deca prote Bogoljuba, ostali sami kod kuće, eto prvih parohijana – divnog bračnog para Jele i Dušana iz sela Nebriževca, sa punim torbama; bilo je tu jaja, mleka, kobasica, slanine, pršuta u izobilju…
Kuća je uvek bila puna ili parohijana ili meni nekih nepoznatih ljudi. Parohijani bi obavezno dolazili na kafu i rakiju posle liturgije. Moja mama i ja ponekad (kad sam bila starija) bi ih posluživale. Meni je sve to jako prijalo i činilo me posebnom i ponosnom; svi ti ljudi koji nikad nisu zaboravili da mi se obrate po imenu, njihove priče, briga o nama deci.
Kod nas su dolazili i potpuno strani ljudi, katolici iz različitih krajeva Hrvatske i inostranstva na molitvu i razgovor sa mojim pokojnim ocem, da traže savet od njega. Nije tu postojalo zakazivanje već su svi bili dobrodošli u bilo koje doba dana i noći.
Moj otac je uvek pevušio ujutro i obavezno bi tiho pokucao na vrata da vidi da li spavam i da mi poželi lep dan pre nego što krene u crkvu.
Umeo je jako lepo da priča: kako su njegovi roditelji odlučili da ga pošalju za sveštenika jer je bio nekako sićušan i ne baš za vojsku, kako je dan pre odlaska u vojsku upoznao moju mamu, o njegovom detinjstvu u Kričkam (koje Simo Matavulj u njegovoj pripovetki “Pilipenda” pominje kao selo K.) i plivanju u reci Čikoli… Svi smo uživali u njegovim pričama koje su uvek imale nečeg duhovitog, pa i poučnog.”
Mudrosti prote Bogoljuba
“Kad sam počela da radim kao mlada nastavnica engleskog mi je rekao: ‘Znaš, Ksenče, nemoj nikada nekog da oboriš na godinu.‘ Ja iznenađena mu odgovorim: ‘Ako ne zna, šta onda?’ On mi kaže: ‘Ima uvek nešto što zna, pitaj ga ono što zna’. I to je bila neka moja deviza svih godina dok sam predavala engleski u Beogradu i u inostranstvu.
A kad sam bila tužna ili sam imala loš dan on bi mi rekao onim njegovim blagim glasom:
Ksenče, nemoj da brineš, sutra je novi dan. Jutro je pametnije od večeri.”
I to isto danas kažem sebi i mojoj ćerki Nini.
Kuća nam je uvek bila puna prijatelja, i mojih i braćinih. Svi su bili dobrodošli bez obzira na veru i naciju.
Kad bi nam u posetu došli moji prijatelji ili prijatelji moje braće iz škole oni bi, po nepisanom pravilu, prvo pričali sa mojim ocem. Svi su voleli da ga slušaju. On je bio nenametljiv, blagog glasa i toplog osmeha; sve je prijatelje znao po imenu, ali bi se svakom od njih obratio nekim posebnim nadimkom: “Kako si Goranče, kako tvoji? Šta mi radiš, Radojče, jesi li dobro”…
Ne mogu da opišem koliko sam bila ponosna kad bi mi rekli: “Imaš divnog tatu”.
Čika Jordan je bio nešto posebno. Živeo je u ulici pored naše. Često bih ga viđala na njegovom biciklu, uvek obučen u odelo. Čim bi ugledao nekog od nas, dece, odmah bi sišao sa bicikla da nas pozdravi i da pita kako je prota. Uvek je bio tačan, sve je bilo na svom mestu, moj otac nije morao da mu kaže šta da ponese, spakuje, sve je bilo tu. Čika Jordan i moj otac su se upotpunjavali jer su imali nešto zajedničko; ljubav prema ljudima i veru. Imali su neke svoje posebne priče, nikad im nije bilo dosadno i uvek su brinuli jedno o drugom. Ako ga slučajno ne bi video jedan dan moj otac bi ga obavezno zvao telefonom da čuje kako je.
U kraju gde smo živeli svi su ga poznavali. On bi uvek zastao da svakog pozdravi, da razmeni neku reč, pa bi dolazak od autobuske stanice do kuće ponekad trajao i tri puta duže nego obično. Meni to ništa nije smetalo, naprotiv, ja sam bila tu pored njega, ponosna, i “pravdala” bih ga pred mamom koja bi nas čekala sa nedeljnim ručkom.
Pred slavu bi tata obavezno proveravao da nisam kojim slučajem zaboravila da pozovem neke od mojih prijatelja i kolega.
Moj otac je uvek bio spreman da pomogne, da zameni kolegu sveštenika što je ponekad značilo biti odsutan od kuće ceo dan, pa i preskočiti neki obrok. To je ono što sam naučila u svom detinjstvu i što i danas rado radim. Moje dete takođe tako vaspitavam da bude spremna da pomogne drugima ne očekujući ništa zauzvrat.”
Da li je bilo teret ili čast biti ćerka pravoslavnog sveštenika?
“Za mene je to bilo velika čast, jer je moj otac bio veoma omiljen čovek. Mislim da zbog ponosa, ljubavi i poštovanja koje sam osećala prema svome ocu moj je nastup, kad bi mi postavljali pitanja o njemu, bio tako samouveren da nije mogao da izazove nikakvu negativnost sa bilo koje strane. Možda su neki bili iznenađeni jer sam po njihovim rečima bila ‘ista kao i oni’ jer su neki mislili da su kod nas postojala neka posebna pravila i strogoća.
Sećam se, kad sam dobila prvi posao, da mi je ponuđeno da budem član partije. Ja sam odbila i sve je bilo u najboljem redu, mogla sam i dalje mirno da predajem engleski.
Čak su i moji učenici imali jedan poseban odnos, pun poštovanja za mog oca. Onih ’90-ih godina kad su vladale nestašice, jedan moj bivši učenik bi nam donosio flaše plina. Moj otac je bio jako srećan kad bi čuo: ‘Vi ste otac nastavnice Ksenije. Naravno da ću da Vam donesem flašu kući, ništa ne brinite’.”
Priča o proti Bogoljubu pripoveda se i po belom svetu
“Svi prijatelji koji dođu kod nas prvo vide sliku moga oca u mantiji i obavezno tu zastanu.
Naš venčani kum je Kit Montgomeri, dugogodišnji prijatelj mog supruga. On je za vreme crkvenog venčanja u Beogradu, bukvalno upijao svaki momenat da bi nakon toga postavljao pitanja. Svekar i svekrva iz Holandije su nekoliko puta organizovali gledanje video snimka sa našeg venčanja za svoje prijatelje I komšije. Moja svekrva je bila izuzetno ponosna jer je ona bila ta koja je objašnjavala ceremoniju venčanja. Čak me je i nekoliko puta zvala da ne bi kojim slučajem nešto pogrešno rekla.
Mnogi nisu upoznati sa činjenicom da pravoslavni sveštenici smeju da se žene i da imaju porodicu. Onda naravno krene priča o tome kako je moj otac postao sveštenik. Za sve njih je to vrlo pozitivno jer crkva i vera imaju posebno značenje. Čak bih rekla da je to nešto što me je približilo mnogima, pogotovu Amerikancima. Kad smo suprug i ja jednom prilikom boravili u Americi, naši prijatelji Amerikanci izrazili su želju da posete našu pravoslavnu crkvu. Pošto smo bili u blizini Čikaga, otišli smo u posetu kod našeg kuma protojereja Nedeljka Lunića koji im je približio srpsko pravoslavlje u Americi i odgovorio na sva njihova pitanja; bili su oduševljeni.
Za Božić nam dođe rodbina i neki od prijatelja. Nina i ja obavezno odnesemo kolače komšijama koji nam odmah čestitaju i zahvaljuju se. Isto tako za Uskrs, farbanje jaja na način na koji to radi moja mama, u ljusci od crnog luka, nešto je zaista posebno. Nini se često pridruže deca iz komšiluka, koja pokušavaju da nam objasne kako mogu da se kupe već ofarbana jaja ili neka mnogo jednostavnija farba. Tu je moja Nina nepokolebljiva pa im kaže: ‘Ovako se jaja farbaju kod moje bake Ane u Beogradu.’ Ona je ta koja zna sve priče o njenom dedi i o našim običajima često priča u školi.”
