Ne znam zašto, ali slutio sam da će se jednom ovako nešto dogoditi. Dogodilo se jedno otvoreno pismo Emiru Kusturici, napisano ženskom rukom, sada već bivše direktorke Parka „Mokra gora” Lidije Amidžić, smenjene, kako ona tvrdi, Kusturičinom voljom, kao posledica njhovog sukoba nastalog zbog tričavog novca.
U otvorenom pismu Amidžićeva navodi brojne finansijske malverazcije činjene u ime razvoja Nacionalnog parka, Drvengrada, Šarganske osmice, uskog koloseka kojim tutnji „ćira” s namerom da, kad poraste, bude metro. Ono što ražalovana direktorka iznosi u javnost, ne služi na ponos i diku reditelju, vlasniku dve Zlatne kanske palme i jednog venecijanskog Zlatnog lava. Amidžićeva dodaje da to nije svo blago Emira od Mokre gore. Nije. Tako se zvao pre Hrista. U Novom veku viče se Nemanja.
Iz pisma saznajemo da Nemanja, osim što deli otkaze, ume i da skija. „Drvengrad se na Mećavniku širio, na padinama Ivera nastali su tvoje privatno skijalište i hotel „Mladost”, na Šišatovcu si napravio još jedno privatno skijalište i započeo izgradnju još jednog hotela, izgradio si tri kuće, promenio korito Belog Rzava kako bi imao svoje imanje s plastenicima, napravio si svoju hidrocentralu, štale… “. Plastenici su za paradajz, a štale su za stoku.
Kusturica je poznati neimar, o tome sam pisao još 26. juna 2012. godine, u kolumni „Kameno doba”, posle Kusturičinog pokušaja da sruši kameni zamak Petrinja iznad Trebinja i da od njegovog kamena sagradi Kamengrad, Ivi Andriću u čast. Srećom, beše u tom trenutku trezvenih i razumnih te mu ne dadoše da staro ruši i od srušenog novo gradi. Kamengrad je izgrađen, i mada poreklo građe nije poznato, nadajmo se da nije zidan od kamena neke srednjevekovne kule koja negde na nekoj nepristupačnoj čuki i vetrometini zvrji prazna i ničemu ne služi osim da kroz nju duva promaja i da je japanski turisti fotografišu za svoje fejsbuk profile.
Ukoliko je sve što Amidžićeva kaže istina, ovo s privatnom hidrocentralom i menjanjem korita Belog Rzava, posebna je poslastica u biografiji reditelja koji obožava da mu sve čega se doseti leti u kadru. Lete kuće, ribe, ljudi, šifonjeri, Fej Danavej, Džoni Dep i Džeri Luis, crna mačka i beli mačor… leti i živo i neživo, leti i zimi i leti. Kao na Dalijevim platnima satovi i na platnima Milića od Mačve balvani. Nisu za poređenje, al’ šta ću, jače je od mene.
Smenjena direktorka pominje i Nemanjine privatne firme „Lotika” i „Felini”; za prvu ne znam, ali za drugu sam siguran da je brend. Ne Nemanjin, Felini je svetski brend i zove se Federiko. On ne snima filmove u kojima lete žene u belom i poneka ćurka. Felini, na primer, snimi „Ulicu”, „Osam i po”, „Kabirijine noći” i „Amarkord”, i u ovaj poslednji ubaci jednu pozamašnu tetu s veoma razvijenim torzom, i uđe u istoriju. Zna li znameniti reditelj da se njegovim prezimenom naziva preduzeće za – kako kaže Amidžićeva – malverzacije i srodne finansijske discipline? Zna li kako se njegovo ime krčmi u nazivima spske trange-frange firme kao 130 godina star kamen Petrinje za potrebe mladolikog Kamengrada? Još kada bi Federiko znao da je, prema tvrdnjama Lidije Amidžić, fiktivni vlasnik firme „Felini” Kusturičin vozač Dragan Radivojević, odmah bi snimuo „Amarkord II”, s još gabarotnijom i prsatijom tetom, koja leti. Za „Amrkord” je dobio 13 filmskih nagrada (među kojima je i Oskar), a za nastavak filma mogao bi da dobije statuu u Drvengradu, tu, pored Džonija Depa. Ukoliko nije gadljiv na momke koji zaziru od sapuna i čiste vode. Ali nisu gadljivi na novi primitivizam.
Piše dalje Amidžićeva: „Poznato ti je da je na osnovu Ugovora potpisanog 20. jula 2008. godine između „Lotike” koju je zastupao Radoje Andrić i Parka prirode „Mokra gora” d. o. o. koju je zastupao Vladimir Cukavac, za dvadesetčetvoročasovnu fizičku zaštitu objekata, uređaja, alata i druge imovine „Lotike”, tvoja firma bila u obavezi da Parku plaća 300.000 svakog meseca. Međutim, Parku je plaćeno samo prvog meseca, i nikad više, a obezbeđenje Parka je svoj posao radilo sve do sukoba između tebe i mene, krajem decembra 2014. godine. Samo na osnovu Ugovora, „Lotika” Parku duguje više od 23.000.000 dinara”.
Ima u tom pismu još cifara od kojih se vrti u glavi – kao kada u Kusturičinim filmovima gledate kako leti pernata živina – a koje Amidžićeva spočitava reditelju koji bi sve dao, da kad odraste, bude Felini. Pa, ne može. Jednom je već menjao kršteno ime.
Pismo otkriva i krađu struje, gradnju objekata bez građevinskih dozvola, neopravdanih subvencija koje se mere stotinama miliona, veštački sneg, pa i nekih 50 tanjirića za koje ne znam čemu služe, osim što sam shvatio da su od Kusturice uzeti na revers i vraćeni. I nisu leteći.
Ako na trenutak zanemarimo činjenicu da se, sada već bivša, direktorka Parka svega navedenog dosetila tek kada je dobila otkaz i latila se olovke da sve to čega se, odloženom pameću, setila i napiše, ne može se ostati gluvonem na optužbe koje je iznela. Zašto joj sve to nije smetalo dok je bila gazdina direktorka, to samo ona zna. Nije, međutim, ni sada kasno da se saznaju novi detalji za biografiju miljenika svih režima i političara koji su mu dolazili na gazdinstvo. Voleli su da se slikaju sa rediteljem od (novog) imena, a i on je voleo da se slika s predsednicima bez identiteta.
Nemojmo previše očekivati od onog pisma, niti verovati u reperkusije zbog onoga što u pismu piše. A piše da rabota ispod žita ima više imena: Drvengrad, Park, Mokra gora, Šargan, Emir, Nemanja. Netačno, nema. Sve to na gomili je samo jedan veliki mećavnik. Na uskim tračnicama slepog koloseka.
