Celog života sam imala neki plan, neki smisao iza svakog svog postupka, često su mi govorili da ne znam da se zabavljam i da sam previše ozbiljna za svoje godine, ali ja sam znala zašto sve to radim. Vredno sam učila i radila, ali kada je došlo vreme da mi se to isplati, sve je palo u vodu.

 

U osnovnoj školi sam uvek bila među najboljima, dobila sam Vukovu diplomu i nastavila sam sa istim žarom da “gutam knjige” i u srednjoj školi. Takmičenja, vanškolske aktivnosti, muzika, sport, jezik… Za sve je bilo vremena i moralo je uvek da bude para. Moji roditelji su to posmatrali kao ulaganje u budućnost.

Kada je došao trenutak za izbor fakulteta, bilo mi je bitno da to bude nešto što mi je blisko, ali i da se dobro plaća. Iako sam po prirodi kreativna osoba, ipak sam se odlučila za ekonomiju, jer su mogućnosti za zaposlenje i za neku pristojnu platu, a samim tim i pristojan život, znatno bolje nego sa drugim zanimanjima.

Fakultet je tek bio priča za sebe. Kao neko ko je išao u gimnaziju, bila sam u zaostatku u odnosu na one koji su pohađali ekonomske škole. Zbog toga je bilo neophodno još časova, učenja, cimanja i naravno, još puno para. Opet sam gledala roditelje kako rade i muče se da bi meni priuštili bolju budućnost.

MOJA POTRAGA ZA POSLOM U BEOGRADU: Kad od najbolje studentkinje naprave PROSTITUTKU

Trpela sam dosadne kolege koji su uglavnom samo gledali kako da me iskoriste, da uzmu moje beleške, da prepišu od mene na testu, da im šapnem nešto na ispitu. Pomagala sam im isključivo kada je to išlo meni u korist, odnosno kada sam znala da mogu posle da tražim nešto za uzvrat. Profesori su bili gori od kolega, umišljeni, nezainteresovani i drčni, često i bezobrazni, pa umesto da mi pomognu, samo su mi otežavali na mom putu ka znanju i diplomi.

Nisu me zanimale žurke, nezreli momci i drugarice koje pričaju samo o tim istim momcima. Znala sam koji mi je cilj i tome sam se posvetila. Slobodno vreme sam koristila za putovanja i sticanje novih iskustava i znanja, to je sve što me zanimalo.

Po završetku fakulteta, počela sam da šaljem biografije, da se javljam na oglase, da šaljem mejlove firmama koje su me interesovale. Moji roditelji, rođaci, prijatelji, poznanici, svi su bili angažovani da mi nađu posao u struci.

Jedine ponude koje sam dobila su bile da radim u kladionicama, kol centrima, prodavnicama, buticima i slične gluposti. Nije mi padalo na pamet da posle godina i godina učenja radim posao za koji mi ne treba ni srednja škola i sve to za 20.000 bez mogućnosti da me neko zaposli “za pravo” i da mi uplaćuje sve doprinose.

Vremenom sam počela da gubim nadu, a “pomoć” drugih ljudi je postala naporna i nepoželjna. Zvali su me za neopisive gluposti i poslove koje ne bih prihvatila ni u ludilu, daleko van struke i za smešne pare. Počela sam da razmatram i odlazak iz zemlje, ali moji roditelji nikako nisu bili za to, ipak sam im ja jedino dete, a sve su mi pružili kako bih imala normalan život ovde.

Sretanje prijatelja iz škole ili sa fakulteta je bila prava muka, posebno kada bi tražili moju životnu priču u pet minuta. Prvo sam bila iskrena i odgovarala sam da tražim posao, da nemam momka, da ne nameravam da se udam i rodim decu uskoro. 

LIČNI UGAO: Zašto mi je draže da PREŽIVLJAVAM U SRBIJI nego da se BAHATIM U ŠVICI

Na kraju su mi se smučile fiks ideje različitih “dobronamernika” sa njihovih suludim savetima, osećaj stida i beskorisnosti pred prijateljima i poznanicima i sve što ide uz nezaposlenost u Srbiji. Zato sam polako počela da lažem. Sve je krenulo da predlogom da putujem na drugi kraj grada svaki dan kako bih radila posao koji me ne zanima za 17.000 dinara od strane mog strica. Nije bilo drugog načina da odbijem a da se on ne uvredi pa sam rekla da imam drugu ponudu i da očekujem da ću uskoro imati ozbiljan posao u struci.

Onda se laž polako širila. Od ponude za posao ja sam dobila sjajnu priliku, radila sam, učila i napredovala, a sve vreme su me izdržavali roditelji. Šta više i oni su počeli da me podržavaju u mojim lažima. Sretala sam prijatelje i govorila da imam momka, da ću se uskoro veriti, da planiram porodicu.

Laži su se gomilale, a meni je postalo teško da pratim šta sam kome rekla. Prestala sam da se viđam sa prijateljima i izbegavala sam porodične skupove. Moj život se pretvorio u zatvor i tako je već pet godina.

Sve moje troškove mi plaćaju roditelji, a jedina nada za normalan život mi je da se “dobro udam”. Verovatno i hoću, jer ako sam sve uradila kako treba, a to mi ništa nije donelo, zašto bih onda i dalje igrala “po pravilima”?



loading...