"Kada se pokrene tema nasilja nad ženama, odmah krene "razbacivanje" brojkama i statističkim podacima, a pojedinačnim slučajevima se i dalje malo ko bavi, a ponajmanje okolina."
U ovo doba godine se uvek najviše priča o nasilju nad ženama, a mediji tih dana iznose godišnje statistike o tome koliko je žena u prošloj godini ubijeno, koliko ih je pretrpelo ozbiljno fizičko ili psihičko nasilje, koliko ih je zbrinuto u sigurnim kućama…
Mnogi se tada zgražavaju, neki osuđuju državu, muškarce, policiju, žene žrtve… Sve to se dešava tih nekoliko dana. Posle toga, svi se vrate svojoj kolotečini i zaborave na temu o kojoj su polemisali, a žene žrtve nasilja nastavljaju to da budu – svaki dan.
Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, koji se obeležava 25.
novembra, ministar policije Nenad Stefanović je kazao da je u porodičnom i partnerskom nasilju u 2017. godini ubijeno 26 žena u Srbiji i dodao da je to “značajno smanjenje u odnosu na 35 žena ubijenih u 2016. godini”, ali da je i dalje “užasan i neprihvatljivo veliki broj”.
Tu se vraćamo na onu priču o brojevima i to kako se žrtve svode na dvocifrenu, trocifrenu cifru koja bi kao nešto trebalo da znači. Dođu tako mnogi znalci u razne emisije, pa prevrću i izvrću tu brojku, smatraju da je ona nedopustiva… I tako svake godine!
Svi se bave brojkama, a niko pojedičnim slučajevima. Niko ne kaže da bi svako od nas trebalo da bude odgovoran i prijavi nasilnika koga poznaje. A verujem da znate bar jednog!
Žene koje trpe nasilje, psihičko ili fizičko, su svuda oko nas. Možda vam je prva komšinica izložena svakodnevnom verbalnom maltretiranju, a za sve u kraju je njen suprug “komšija godine”. Jer nasilnici obično i jesu za sve druge dobri, osim za svoju porodicu.
Postoji i ona užasna priča o tome kako većina tih žena ne želi da pobegne od nasilnika i ona još gora, da one misle kako sve to zaslužuju! “Stokholmski sindrom” su psiholozi i psihijatri odavno objasnili, tako da je poznato da žrtva nekada počinje da “voli” svog mučitelja i smatra da je manje vredna od njega, pa shodno tome i zaslužuje batine, vređanja…
Govoriti ženama da ne trpe nasilje je izgleda neuspešno, zato što je njihova ličnost u takvoj jednoj vezi toliko smrvljena i unakažena, da one nisu u stanju da se pobrinu za sebe. Verovatno bi to uradile da mogu.
Tu opet dolazimo do toga da bi okolina trebalo da odigra važnu ulogu. Ne bi trebalo da slušamo priče kako u nečijoj zgradi komšija tuče ženu svako veče i svi stanari to čuju, ali se plaše da ga prijave policiji, zato što će onda taj nasilnik znati ko ih je prijavio, a niko ne bi da se “kači” sa takvim. Pa, nije on jedan jači od cele zgrade!
Hajde da se svi setimo ovoga svaki put kada čujemo kako neka žena trpi nasilje, pa da nasilnika prijavimo i pokažemo mu da je on mnogo slabiji od nas, a ne obrnuto! A možda se tako i ona brojka sa početka teksta smanji.
