Čuo sam za Petra Čelika, Bleka Stenu i još poneke vlasnike imena nastala po nazivima neke gvožđurije, ili njihovih legura, ali nisam čuo da se prezime Dinkić nalazi na istom spisku. Spisak je verovatno zamenjen onim koji ima SOKOJ, udruženje muzičara i kantautora. Dnevna novina 'Blic', međutim, na naslovnoj strani citira Dinkića: 'Jak sam kao stena!'
Da bismo lakše shvatili otkuda takva čelično jaka izjava, ukoliko je izgovorena, moramo se obavestiti o događaju koji joj je prethodio. Mlađan Dinkić boravio je u svojstvu gosta restorana hotela „Moskva”, koji je u vlasništvu Mileta Dragića, proizvođača vojne opreme. Obavešten da Dinkić s nekim strancima ispija kafu u njegovom hotelu, Dragić je potegao put da mu sam saopšti da je Mlađa nepoželjan gost. Rečnik stranih reči i izraza nije poneo, obratio mu se biranim, srpskim rečima, bogatim koloritom koji priliči kafanskom razračunavanju.
Oko 18 sati po lokalnom vremenu, Dragić dolazi u restoran i prilazi stolu za kojim Dinkić i prijatelji ćaskaju. Mile ne štedi reči, optužuje Dinkića da mu je uništio deset godina života, da je svojim lažima unazadio narod Srbije i pozvao kantatutora da izađu napolje i reše problem kao muškarci. Izlazak van objekta trebalo bi da znači i fizički obračun u kojem bi Dragić imao prednost s obzirom na to da je posednik crnog pojasa u jednoj od istočnjačkih borilačkih veština. Moguće je da je tada nastala replika: „Jak sam kao stena!”, koju je, priča se, izgovorio Dinkić.
Da li se Dragić možda malkice i uplašio od mogućnosti da naleti na hematit, magnetit, siderit i pirit u jednoj individui, nije poznato, tek umesto izlaska na beogradsku kaldrmu, Dragić je nastavio: „Što lažeš, debilu, bre? Ne želim više da te vidim ovde! Nisi dobrodošao! Ajde, ustani i kupi se odavde! Ajde, molim te, dok nisam napravio pičvajz! Dok ti glavu nisam otkinuo, je l’ ti jasno? Ajde, pedala! Nemoj da te izbacujem sad! Izlazi odmah”. Izgovoreno u dahu.
Dinkić se pravda, tiho, najtiše što može, ali samo raspiruje Dragićevu jarost: „Ja se izvinjavam. On je napravio veliku grešku. Za moje ljude i za moju zemlju. On je lagao. On je uništio moju zemlju. Žao mi je. Nije dobrodošao ovde. Molim vas…” i, na engleskom, izvinio se Dinkićevim prijateljima.
Ovi zanemeli, ostali skamenjeni kao svinge, kao da su i sami od neke stene građeni.
Uprkos Dinkićevom tihom ponavljanju da Dragić greši, da ima pogrešne informacije, ovaj je izričit u zahtevu da gospodin s prijateljima napusti objekat: „Budi srećan što se ovako odigralo”, upozorivši Dinkića da ga ovaj više „ne uzima u usta”. Ruku na srce, umeo je Dinkić ranije da ga uzima u usta. Zbog toga je Dragić besan.
„Nazvao si me lažovom. Svesno si lagao da bi mi napakostio. I ja imam pogrešne informacije, pa što me praviš budalom sada? Jesi lagao? Pa jesi li rekao da su čarape 200 evra, jesi li rekao da vojska nema 1.200 pilota? Ej, bre, jesi li ti svestan šta si pričao? Pogledaj šta si pričao! Seti se šta si pričao! Je l’ ti jasno? I rekao sam ti, budeš li me ikada uzeo više u usta u životu, ja ti sada dajem svoju reč, neće biti bez posledica”, zapretio je Dragić Dinkiću.
Ovaj i dalje tihim glasom pokušava da izgladi nesporazum, da objasni da Dragić greši i da ima pogrešne informacije. Ali, kako zaustaviti lokomotivu koja prolazi kroz stanicu na kojoj nije predviđeno da stane. Brzi voz je nastavi dalje: „Ja grešim? Pogledaj samo šta si radio! I pogledaj samo iz 2001. kada si zvao eksperte, one s devizama. Pogledaj, i tamo me ima. Ti si dao to. Čim si posle petog oktobra došao, ti si dao to. Alo, bre! Alo, bre! Ti ne znaš šta si radio. Nisi vredan razgovora! Hvala, tamo su vrata! Ajde, molim te…!”
Potom je zamolio hotelsko osoblje da gospodi donese garderobu u kojoj su ovi izašli na beogradski smog.
Svega ovog ne bi bilo da svojevremeno Dragić nije bio glavni akter afere „pancir”. Bio je optužen da je preko svoje firme za proizvodnju vojne opreme sklopio ugovor na 6,7 miliona evra, što je bio samo mali deo ukupne sume od 176 miliona iste valute. Sve to, otkrio je Mlađan Dinkić tvrdeći da Dragićeva firma i Vojska tadašnje SCG sklapaju ugovor štetan po državu.
Dragić je neko vreme odležao u pritvoru, prošle su godine i sud je doneo oslobađajuću presudu, posle koje Dragić izjavljuje: „Ako država ne goni Dinkića koji je izmislio pljačku veka, onda ću ja morati. Uništili su mi sve: i firmu, i ugled, i poslove.
Oprostio bih možda sve, ne mogu 6.000 radnika koje sam morao da otpustim”. I to bi bila ta scena o kojoj priča čaršija, a prenose novine. Nažalost, sve to događalo se u renomiranom hotelu po kojem je Beograd bio poznat kao Zagreb po „Esplanadi”.
U hotelu „Moskva” odsedali su Maksim Gorki, Albert Ajnštajn, Indira Gandi, Alfred Hičkok, Robert de Niro, Lučiano Pavaroti, i njihovim imenima nazvano je šest hotelskih apartmana. Nema podataka da li je u njemu ikada prespavao Andžej Vajda, reditelj kultnog filma „Čovek od mermera”. Posle tog filma zaživela je legenda da je Vajda bio inspirisan likom Alije Sirotanovića, rudara koji se, verovalo se, našao na nekadašnjoj novčanici od 1.000 dinara, a posle denominacije 1965. godine, na novčanici od 10 dinara.
No, to nije bio Alija Sirotanović, bio je to jedan drugi sirotan, Arif Heralić, radnik zeničke Železare. U svakom slučaju, čovek od čelika.
Nikada nećemo saznati šta bi se dogodilo da su Dragić i Dinkić izašli napolje i, da su se kao pravi muškarci, viteški obračunali naočigleda zapanjenog građanstva. Jedan, jak kao stena, drugi, možda od stene jači. Ne priliči to ljudima tako zvučnih imena. A i Mlađa je bio svestan da su mu protiv crnog pojasa šanse svedene na nulu. Jak sam kao stena, izovorio je, verovatno, da ne ostane dužan Dragićevom verbalnom napadu, koji opet deluje stenovitiji od Dinkića. Pa gde ćeš na stenu kad si pesak. Gde ćeš na pancir kad si ćorak.
