Najgrublje rečeno, sekunda u Srbiji košta 92 evra. Preciznije, za tu sumu u jednoj sekundi raste javni dug Republike Srbije. Nije teško izračunati – a to su, pre mene, već učinili stručnjaci Instituta za industrijske odnose – da za samo jedan sat dug dostigne 331.200 evra, a za jedan dan 7.948.800 evra!
Proračun je urađen na osnovu podataka o visini javnog duga Ministarstva finansija na dan 30. novembar prošle godine, visine predviđenog zaduživanja za pokrivanje budžetskog deficita i prosečne visine kamatnih stopa na dugoročne državne hartije od vrednosti.
Ekonomija mi nije jača strana, uvežbao sam samo da brzo izračunam koliko košta ono što pazarim u supermarketu, tek da se, kojim slučajem, kasirka ne zabroji. U tom sam poslu dosegao vrhunac, i mora mi se verovati na reč kada kažem da sam to radio bolje i preciznije od registar-kase.
Na moju opasku da račun nije dobar, kasirka bi bila malo zbunjena, malo bi tuc-mucala, na kraju bi se izvinjavala. Nije uspevala da mi ,uz sve što sam kupio, proda i metlu koja, kao slučajno, stoji uz kasu i naplaćuje se svakom kupcu potencijalno nespremnom da brzo sabere vrednosti artikala u svojoj korpi. Koliko je takvih metli „prodato” to bi valjalo pitati prodavce, oni koji su ih „kupili” osveste se tek ukoliko kod kuće pogledaju račun na kom su otkucani i metla i njena cena. Takvi još dobiju i grdnju nervozne supruge. Nije tražila metlu, metla je na računu i plaćena, a nigde je u bakaluku nema. Šta žena može da pomisli osim da se udala za šmokljana.
Brz račun, dakle, para vredi. Brzim računanjem došao sam do vrednosti 2.901.312.000 (i slovima: dve milijarde devet stotina jedan milion tri stotine dvanaest hiljada!) evra godišnje. Toliki je javni dug prema računanju Instituta za industrijske odnose. Srećom te je prestupna godina svaka ćetvrta.
Iz Instituta poručuju da su proračunom želeli da „doprinesu informisanju građana o neodrživom zaduživanju i iracionalnoj državnoj potrošnji” i sve to obelodanili na jednoj od stranica „Sat javnog duga” svog web portala. To nije i jedina metodologija za obračun javnog duga i premenu mera fiskalne konsolidacije, imaju ih i Ministarstvo finansija, Narodna Banka, Fiskalni savet, pa iz Instututa apeluju na državne institucije da na svojim internet-stranicama postave satove javnog duga.
Ukoliko se to dogodi, u šta nisam siguran, satovi će pokazivati različite vrednosti u skladu računaljke koju pojedine institucije koriste. Ono u šta bih mogao da se kladim jeste štelovanje satova koji će pokazati drastično manje vrednosti od onih koje je sračunao Institut.
Vreme je da se satovi sravne, kao u lošem filmu o liegalcima. Znate ono, drugovi, uskladite kazaljke svojih satova na isto vreme, akcija mora da uspe. A da opet sravnjivanje satova državnih institucija ne bude ilegalna rabota.
Demanti informacije koju je objavio Institut svakako da će stići, samo da se u institucijama dogovore o ceni sekunde javnog duga. A kada već pričamo o ceni sekunde, nije mi promakla ni vest o finalu Super Bowl-a, najvećeg sportskog događaja u Americi u kom oklopljeni gorostasi jure jajastu loptu. Ta jurnjava podrazumeva i cenu reklamne sekunde, pa tako vesti kažu da, za vreme utakmice, emitovanje reklamnog spota od 30 sekundi košta 4,5 miliona dolara, ako vam je lakše onda 150.000 po sekundi. Eto na šta tamo neki bacaju silan novac, a ovde sat kuca „samo” 92 evra za 60-ti deo minuta. Kusur.
Kao što smo već konstatovali u pasusu iznad prethodnog, vreme je za precizne satove. U sekundu tačne. Imam tri takva na zidu, potpuno su ista, isti proizvođač, isti model, iste baterije, istog dana kupljeni, istog dana okačeni na zid. I svi pokazuju, u sekund isto vreme. Ispod svakog stoje napisane odrednice za vreme, sleva nadesno, ispod prvog, drugog i trećeg, piše ovim redosledom: juče, danas, sutra. I uvek znam koliko je sati. Precizno i tačno znam vreme. Vreme je za metlu.
