NATO priznao da je bombardovao SRJ mimo odluke UN, ali ne i da je prekršio međunarodno pravo. Cilj bio otvaranje novih vojnih baza i širenje na istok.
NATO ne priznaje da je izvršio agresiju na Srbiju i pored jasnih navoda iz saopštenja povodom situacije u Ukrajini – da je 1999. godine bombardovanje SRJ izvršeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Ovo je suština dopisa koji je dostavljen „Novostima” iz sedišta Alijanse.
Potvrđujući kao „istorijsku činjenicu da nije bilo posebne rezolucije o NATO vazdušnoj kampanji na zaštiti civila od etničkog čišćenja na Kosovu”, u Alijansi ipak ističu da je „vazdušna kampanja bila potpuno u skladu s međunarodnim pravom, čak i u odsustvu specifične rezolucije.”
– To su potvrdili saveznici u ono vreme, a i kasnije. Takođe, ističemo da je, za razliku od Krima, SB UN dugo razmatrao kosovsku krizu, kao i da su tome prethodile i posle usledile rezolucije SB UN – naglašavaju u NATO, ističući da nije reč o promeni politike.
Priznanje NATO od pre neki dan da je delovao mimo SB prvo je priznanje te vrste ovog vojnog saveza. On se, međutim, odmah ogradio da nije prekršio pravo. Ovu konstataciju Živadin Jovanović, bivši šef diplomatije, ocenjuje kao kontradiktornu. Jer je međunarodno pravo utemeljeno na Povelji UN:
– To je bila agresija, a ne lokalna intervencija ili humanitarna akcija. Bio je to rat globalnih ciljeva, sa idejom da se uspostavi vojno prisustvo SAD na Balkanu. Odatle je krenulo američko širenje na istok. Posle „Bondstila”, izgrađene su nove baze u Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Češkoj, baltičkim zemljama, i NATO je „iskočio” na ruske granice.
Osim toga, intervencija je bila model za sve kasnije – od Avganistana, do Sirije. Ali Evropa nije ista kao 1999, Nemačka je sada prvi put od 1945. rekla „ne” za uvođenje sankcija Rusiji.
– Srbija može da izvuče dve poruke. Prva je da više nema unipolarnog svetskog poretka. Druga je da Brisel nema jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu strategiju, pa ne moramo da žurimo ka EU jer je u toku konstituisanje novih odnosa u Evropi.
Dušan Proroković iz Centra za strateške alternative veruje da su se čelnici Alijanse „izleteli” sa pričom o bombardovanju, pokušavajući da se ispletu iz ukrajinskog čvora:
– U njihovom priznanju vidim još jednu potvrdu da su u defanzivi, zatečeni situacijom i poređenjem Kosovo – Krim. Kada tvrde da su se kretali u granicama međunarodnih zakona, misle na ono što sve vreme zagovaraju liberali i konstruktivisti – da se mora intervenisati ako je ugrožena grupa ljudi ili narod nezavisno od prava. Pozivali su se na razne rezolucije UN, EU, OEBS… Međutim, šta će NATO da uradi ako Rusija sada u Donjecku bude intervenisala jer su ugroženi Rusi?!
Po Vladislavu Jovanoviću, takođe bivšem šefu diplomatije, naša zemlja bi mogla da izvuče i vrlo konkretne benefite iz NATO priznanja:
– Nedavna izjava Gerharda Šredera i ovo priznanje Alijanse povod su da se NATO izvini prvo UN, a potom i Srbiji, kao i da izrazi spremnost da nadoknadi štetu. „Druga Srbija” je dugo potencirala da smo mi krivi zbog bombardovanja. Sada je vreme da se oko toga postigne nacionalni konsenzus.
Aleksandra Joksimović iz Centra za spoljnu politiku ne misli da možemo da izvučemo „korist”:
-Zemlje koje su učestvovale u bombardovanju su članice EU ka kojoj Srbija ide, pa je pitanje koliko otvaranje te teme može da joj pomogne, i gde bi uopšte mogla da je otvori. I onda i sada samo se potvrdila ista stvar – da je međunarodno pravo u stvari pravo najjačih.
OČIGLEDNO KRŠENjE PRAVA
SRJ je bila bombardovana 1999. bez odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti. To je činjenica koja postoji, bez obzira na to da li je neko priznaje ili ne priznaje, kaže za „Novosti” prof. dr Rodoljub Etinski, glavni pravni savetnik u Ministarstvu spoljnih poslova:
– Povelja Ujedinjenih nacija zabranjuje upotrebu sile u odnosima država. Saglasno stavu 4 člana 2 Povelje, sve članice su dužne da se uzdrže u međunarodnim odnosima od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na bilo koji drugi način nesaglasan sa ciljevima UN. Povelja dozvoljava samo dva izuzetka – pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada protiv člana UN i odluku SB o primeni oružanih mera, na osnovu člana 42 Povelje. U slučaju bombardovanja SRJ od strane NATO, ne radi se ni o individualnoj, odnosno kolektivnoj samoodbrani, niti je postojala odluka Saveta bezbednosti. Nesporno je da bombardovanje predstavlja kršenje međunarodnog prava.
