Nemam ništa protiv pristojnog oblačenja, posebno ako se ono odnosi na javne ličnosti. Bilo bi sramota da se šetaju zarozani, u garderobi sklepanoj na brzinu, i da liče na kupce u second hand shopu. Nemam ništa protiv ni da, to što obuku, bude reprezentativno, da se u finim međunarodnim krugovima ne pojavljuju kao dečji crtež.
Dakle, ne protivim se, a i nisam pozvan da se protivim modelu veša i ostale propratne galanterija koja taj veš skriva. Čist veš, naravno.
Ono što tišti sve koji obrate pažnju na galantnost pojedinih javnih ličnosti jeste njihovo bahato prezentovanje moći i sile kroz garderobu koju prosečan radnik, težak, sebi ne može da priušti za dva svoja života. Naravno, neko će odmah postaviti pitanje odakle njima toliki novac koji skrkaju u elitnim buticima firmirane garderobe.
To što bode oči narodu obnevidelom od teškog života jeste razmetljivost pojedinaca kojima je garderoba s etiketom poznatog svetskog šnajdera odraz mentalnog stanja, kao što su i njegove cipele, takođe rad poznatog, svetskog šustera, odraz njegovog hoda javnom scenom. Malo, malo, pa se saplete. Dame na visokim potepticama, lome noge.
Već smo onoliko puta pominjali oblačenje ministra za rad, socijalnu politiku i boračka pitanja Aleksandra Vulina koji, od prilike do prilike, iz svog bogatog fundusa izvlači odevne predmete adekvatne situaciji, događaju i prostoru u kojima se nalazi. Pamtimo ga, najčešće, po crnom odelu i crnoj kravati, omiljenoj kombinaciji prikladnoj nekom pogrebniku.
O uniformama koje je oblačio napisani su eseji i ogledi, a da nikome nije jasno kakve su i čije te uniforme i koji čin dotični ima. Radnički plavi kombinezon izvlači iz naftalina čim pođe na neku radnu akciju čupanja korova i prenošenja stolica, naravno, bez obuće svetski poznatog obućara. Za te prilike udobnija je HTZ oprema, gumene čizme i borosane.
To što vlada uvodi mere štednje i što su najsiromašniji slojevi građana najugroženiji ne obavezuje novosadskog Če Gevaru da obuče odelo prestižnih kreatora koje u kompletu s košuljom, kravatom i cipelama – modni stručnjaci procenjuju – vredi oko 4.000 evra.
No, kako to obično biva, odelo je nedovoljan artefakt za uspeh u politici. Kako reče jedan modni kreator, Vulinov stil oblačenje više podseća na nekoga ko ima rođake na Siciliji nego na savremenog evropskog političara. Da je savremen, to se vidi u njegovom šifonjeru; da je evropski to se ne vidi od šifonjera. Don Vulin preferira klasičan stil a la Vito Korelone, poznat i kao rođak sa Sicilije, ali ipak čudi zašto umesto Armanijevih odela ne nosi, recimo, Bosova?!
Sličan pristup garderobi, sicilijanski, ima i predsednik LDP-a Čedomir Jovanović čija odela – i koreografija koja ga prati – neodoljivo odaju utisak životnog stila jednog bosa. Ni go, ni bos, u predizbornoj kampanji, uz slogan „Život je zakon”, pojavljuje se s porodicom, suprugom, ćerkom i sinom, čija garderoba vredi koliko „bmw”. Polovan, tri godine star, koža, klima, jelkica, vanila, garažiran, malo prešao, baba ga vozila samo do pijace.
Ne bih da budem Jago, ali naglašeno skupocena garderoba javnih ličnosti (pre svih, političara) trn je u oku gladnom hleba. Supruga predsednika Republike Dragica Nikolić nimalo ne zaostaje za pomenutom političkom elitom, uklapajući svoj stil oblačenja u imenicu elitizam garderobom od, kako se procenjuje, 10.000 do 15.000 evra. Pitanje koje kopka narodne mase svodi se na četiri reči: Odakle joj tolike pare?
Muž dobro zarađuje, plata mu je nešto malo više od 1.000 evra, pa mesec po mesec i nakupi se za godinu dana za jednu preobuku. Pod uslovom da ni evro ne potroše na hranu, vodu, struju, grejanje, infostan, telefone, kablovsku televiziju, internet, letovanje u Turskoj, Bus plus… A šta je s ostalim modnim kombinacijama gospođe koju bi suprug, uporan u tom naumu, da etablira u Prvu damu. Garderoba, rekosmo, nije dovoljan uslov da se uđe u džet set, nije jer ne može da sakrije ono što se ispod garderobe krije. Pritom, ne misli se na intimno rublje, misli se na praziluk.
Razmetanje onim što mu ne priliči pojedinac upražnjava od trenutka kada se sticajem okolnosti nađe na vrhu brda. Od visine i proređenog vazduha zavrti mu se u glavi, obnevidi. Vidi, i hoće da vidi, samo ono što je na brdu, a na njemu je on, pojedinac odeven u devizne hiljadarke koje mu, on tako misli, daju za pravo da vas posmatra s visine. A brdo kao brdo, nekada nedovoljno visoko, a strmo. Nikome ne garantuje večiti ostanak na vrhu. A kad krene strmoglav, pad je težak i bolan. Pad sve rasturi, od garderobe načini dronjke, ogoli do mesa. Pri padu sve leti, peruške praziluka ponajviše. I na videlo izađe onaj veš s početka ove kolumne. Čist? Vi se šalite!
