Problem su neefikasni sudovi i blage kazne za nasilnike. Kazne za nasilje, koje neretko prethodi ubistvu, su novčane, uslovne, a najređe zatvorske. Time se šalje loša poruka nasilnicima.
Čak 11 žena ubijeno je u Srbiji za manje od dva i po meseca! Od početka ove godine na njih su ruke dizali njihovi najbliži – muževi, partneri, srodnici… Ovo je najneslavniji rekord u poslednjih nekoliko godina, a razlog za „epidemiju umorstava” teško je naći.
Sve ono što su i do sada bili razlozi – od raspada porodice, preko ekonomskih problema, gubitka posla, tranzicije, depresije pojedinaca, s jedne strane i apatije zajednice, s druge srane, postojalo je i minulih godina.
Doduše, ni tada brojke nisu bile „slavne”. Lane je ubijeno 27, a godinu pre toga 46 žena. Prosta računica pokazuje da svakog meseca dve do četiri žene izgube život.
Uglavnom ih ubijaju pripadnici suprotnog pola, i sami nezadovoljni, besni ili pod dejstvom alkohola, najčešće da dokažu svoju moć. Nezvanični podaci pokazuju da je i broj psihijatrijskih bolesnika kojima se prekasno uspostavi dijagnoza – u porastu.
Osim viška oružja koje mnoga domaćinstva poseduju i kriju, problem su i neefikasni sudovi i blage kazne za nasilnike. Istrage dugo traju, baš kao i suđenja. Kazne za nasilje, koje neretko prethodi ubistvu, su novčane, uslovne, a najređe zatvorske. Time se šalje loša poruka nasilnicima. A kada se stekne utisak da društvo nešto predugo toleriše, onda to u jednom trenutku i eskalira.
– Ne mislim da nasilja ima drastično više koliko je ono sve surovije. Inicira ga sve – od agresije na sa TV-a, preko loše klime u društvu, nemaštine, gubitka posla, raspada porodice… Patološka ljubomora je često uzrok partnerskog ubistva, a neretko i pokušaja samoubistva – kaže psiholog Mirjana Vuskanović-Cimeša i dodaje,
– To je zato što mladi nisu u kući naučeni da ljubav mora biti uzajamna i da te neko neće više voleti ako ga na to nateraš. Grubost je opšti model ponašanja, a oni koji se osećaju suštinski nesigurnima, izgubljenima, tranzicionim gubitnica koji više nisu stub ni sebi, a kamoli sopstvenoj porodici, tu grubost i bahatost stavljaju kao masku, da sakriju neuspeh i ranjivost.
– To je, neretko, zaliveno litrama alkohola ili natpoljeno drogom. Osećaj nadmoći gubi se u toj poziciji, dominiraju kompleksi, osećaj inferiornosti, i sve to se pokušava sakriti tako što će se moć demonstrirati na slabijem do sebe – zaključuje psiholog Mirjana Vuskanović-Cimeša.
Na sve ovo, kriminolog Zlatko Nikolić gleda sasvim drugačije. Kaže, muške žrtve niko ne broji.
– Ako hoćemo rodnu ravnopravnost, moramo podjednako da se bavimo i muškim i ženskim žrtvama. Možda broj žena koje ubijaju muževe nije jednak kao broj muškaraca koji ubijaju žene, ali to je samo zato što su one fizički slabije. Ali zato mnoge ubijaju partnere duhovno, emocionalno, jezikom…
On dodaje da je socijalna sredina generalno uvek bila tolerantnija prema ženskom polu, pa samim timi ženskom kriminalitetu. Tako je, na primer, uzimala kao olakšavajuću okolnost ako žena kaže da krade da bi prehranila decu, nego kada to isto kaže muškarac.
– Kada tabloidi u priču dodaju pikanterije kako je neka žena ubijena, da li je njen leš spaljen ili iskasapljen, onda nam kroz špijunku bračne sobe pogled izgleda krvav, a žene kao ugrožena vrsta – zaključuje Nikolić.
