Bez namere da se mešam u crkvene poslove i da popujem sveštenstvu o njegovom činodejstvovanju, koje je, uzgred rečeno, često tema polemika, među koje će se, ipak, umešati i ovo sagledavanje poslednjeg događaja u crkvenoj porti, moram da primetim da je vladika mileševski Filaret odlikovao vojvodu Vojislava Šešelja ordenom „Belog anđela prvog reda”, kojim je u avgustu 2012. godine odlikovao i neke svoje kolege po krstu i raspeću, episkope Pahomija (Tomislava Gačića), Irineja (Mirka Bulovića), Vasilija (Ljubomira Kačavendu) i Nikolaja (Gojka Mrđu).

I tada je prašine u porti bilo dovoljno da se nije dalo sagledati čime su neki od tih crkvenih velikodostojnika zaslužili orden. Za svakim od njih vukli su se repovi za koje se ne bi moglo reći da imaju uporište u moralu, što će kasnije rezultirati prevremenim penzionisanjem (prave reči su: ražalovanje, razrešenje dužnosti i titula) nekih poput Vasilija Kačavende.

Da ne bih ponavljao ono što sam u avgustu pre gotovo tri godine pisao na temu deljenja ordenja crkvenim glavama, čitalac će biti prinuđen da kolumnu o tom događaju pronađe pod naslovom „Milosrdni anđeo”. Ni tada, kao ni sada, nije odveć jasno koji kriterijumi preovlađuju prilikom odluke da nekom na reveru (uglavnom na mantijama) zaleprša „Beli anđeo”.

Nije se čuo zvaničan stav Crkve, što govori o prećutnoj saglasnosti s Filaretovom odlukom, koji poput predsednika Republike, kači medaljone po sopstvenom nahođenju. Jedan kolega novinar pokušao je da od Filareta dobije odgovor o kriterijumima, ali je dobio nešto što je ispod svakog kriterijuma: „Šta se to tebe tiče? Ajde, gubi se!”, sasuo je Filaret novinaru. Možda je kolega pobožan, verujući čovek pa ga posebno interesuje tematika, a ružno ponašanje božjeg pastira na zemlji svakako ne ostavlja dobar utisak na stado.

Filaret ne dozvoljava da javnost bude upućena u razlog, povod i značaj dela kojima se rukovodio pri odluci da odlikuje Vojislava Šešelja. Možda misli da svetovno ne bi trebalo da ima upliv u duhovno, da novinar nema pravo da zaviruje pod oltar, iza ikonostasa i ispod mantija. To u obrnutoj situaciji često nije slučaj, crkveni zvaničnici i te kako umeju da brljaju prstima po državnim poslovima, da drže pridike, i da mantraju kandilima na političkim skupovima.

A i političari im idu naruku odlazeći na poklonjenje i po blagoslov i kada ih niko iz Crkve ne zove. Pomodno dodvoravanje crkvenim dverima otužno je maslo kojim se služe oni koji ubiraju jeftine biračke glasove, a zapravo svojim blindiranim automobilima samo prave gužvu na – „audijima”, „mercedesima” i „džipovima” u vlasništvu srpskih episkopa – prenatrpanom parkingu ispred Patrijaršije. Budu malo u audijenciji, omirišu tamjan, okade se, obavezno prekrste (čak tri puta!), izađu, sednu u „blindu” i promrmljaju: Amin!

Posle toga, takvi mogu na listu Filaretovih prioriteta koji će odrediti redosled budućih nosilaca crkvenog ordena, pošteno, po redu, i sve po spisku. Vojislav Šešelj je jedan od onih koji je na taj spisak upisan i sad se pred ogledalom šepuri s novom značkom na sakou. Istini za volju, trebalo bi naglasiti da su se neke vladike, doduše ne javno, ogradile od Filaretovog ceremnonijalnog odlikovanja haškog vojvode, a jedan od njih glasno se pita da li vladika mileševski ima odobrenje Sinoda za takvo delanje.

Institucija eparhijskog ordena novijeg je datuma i prema tumačenju verskog analitičara Živice Tucića, „orden je stvar eparhije koja ga dodeljuje, tačnije odabir dobitnika spada u domen te eparhije”. Tucić, međutim, dodaje i da misli „da u Patrijaršiji treba da postoji kancelarija kojoj bi svaka eparhija koja ima ordenje trebalo da prijavljuje kome želi da ga dodeli”.

Orden je oduvek bio priznanje za posebne zasluge, a njegov novi vlasnik ličnost od integriteta, časti i poštenja, visokomoralna i nekompromitovana jedinka za kojom se ne vuku repovi kao, po prašini, mantije nekih od odlikovanih. Šešelj svakako da ne pripada takvoj kategoriji.

Čaršija već petnaest godina zucka o Šešeljevom poklonu vladici Filaretu, kada je Šešelj bio potpredsednik vlade. Za kariranim kafanskim stolovima priča se da mu je tada poklonio džip „pajero”, što je Filaret kasnije demantovao, jednako drsko kao i posle dodele ordena Šešelju: „E nije mi on poklonio, nego Slobodan Milošević, pa crknite!”

Za jednog popa i previše pozivanja na crkavanje i upokojenje, ali poznavajući, sada već profanisanu, ličnost koja rukovodi Mileševom, takvo glagoljanje nije deo zvaničnog crkvenog repertoara. Takvo ophođenje, a posebno kada dolazi od pritvoreno bogougodnih, ravno je skandaloznom. Šta o tome misli pastva, verovatno će ostati tajna, kao zavet ćutanja. A proniknemo li dublje u njene misli, zasigurno ćemo naići na osudu i gnušanje.

Iako sam siguran da bi mnogi stali u red za kićenje ordenjem, ne bih savetovao nikome da prihvati Filaretovo dobročinstvo u obliku kovanog gvožđa ukrašenog đinđuvama. Tu nisu čista posla, tu ne stoluje anđeoski mir. Tu je neko samovoljno umešao prste nečastivog. Tamno, mračno i zloslutno, đavolski.



loading...