Najzad i jedno suočavanje sa istinom. Došlo je iz kabineta predsednika Republike, zapravo on ju je sam izgovorio: 'Tražiće da priznamo Kosovo za EU'.
Ili malo detaljnije: „Apsolutno znam da ćemo se naći pred izborom: ili Kosovo ili Evropa. Brisel će nas suočiti s priznavanjem Kosova i na to moramo da budemo spremni. O tome što pre treba da postignemo nacionalni konsenzus i vreme je da o tome razgovaram s premijerom Vučićem”.
I svega toga Tomislav Nikolić setio se juče?! A svi to već znaju od prekjuče. Prekjuče je, zapravo, vremenska odrednica za mnogo godina unazad. Koliko me pamćenje služi do sada su svi funkcioneri na vlasti s indignacijom odbijali bilo kakvu pomisao o priznavanju Kosova držeći se preambule iz Ustava u kojoj piše da je Kosovo srce Srbije.
Narod je preambulu shvatio i kao svojevrstan konsenzus – u kojem, doduše, nije učestvovao – koji je sve drugo samo ne nacionalni jer nosi prefiks političke odluke. Kako narod još nije pitan šta o tome misli, konsenzus, koji Nikolić nazova nacionalnim, verovatno podrazumeva nekakvu rezoluciju, odluku ili tome sličnom aktu u Narodnoj skupštini u kojoj narod „sedi” posredstvom svojih predstavnika koje je izabrao na izborima. Kako narod „sedi” u skupštinskim klupama, isto tako se i, posredstvom svojih predstavnika, „vozika” blindiranim automobilima.
Vreme je pravedan sudija, bar tako kaže jedna sintagma. Nikolić pominje vreme u kontekstu razgovora s predsednikom vlade Aleksandrom Vučićem konstatujući: „…vreme je da o tome razgovaram s premijerom…” A šta ste do sada radili? Šta ste čekali? Koliko je vremena bilo potrebno da prođe ne bi li došao onaj čas kom treba da se razgovara o sudbini države s dve pokrajine, od kojih jednu nema?
Ume, tako ponekad, i Nikolić da bude duhovit. Da nas slatko nasmeje. Otužno, tužno. Evropska unija će tražiti da priznamo Kosovo, što će biti jedan od uslova našeg ulaska u porodicu evropskih naroda. Je l’ to nešto novo? Možda toga nismo bili svesni, nismo znali da će to kad tad izbiti na videlo, a odavno je na dnevnom redu? A moguće je da je Nikolić, koji inače ima osećaj za politički trenutak, osetio momenat da nam to upravo sada saopšti. Uz to i dodaje „da ne bi više učestvovao u vlasti koja bi priznala nezavisnost Kosova i koja bi merila da li ćemo više evra dobiti ako ga se odreknemo”. Nije mogao da odgovori na pitanje da li bi, u tom slučaju, i vlada Srbije krenula njegovim putem. Naravno, ne može da govori u ime Vlade, ali može u naše ime. Jer mi, narod, „sedimo” u Predsedništvu, „odlazimo” u skupe posete Abu Dabiju, „primamo” po 50.000 dinara svakog meseca po osnovu podaništva, kao da smo ne daj bože predsednikova supruga, i svi „imamo” diplomatske pasoše kao predsednikova gospođa tašta. Dragica’s mom.
Osim o Kosovu, Nikolić je prozborio i koju o odluci Rusije da odustane od gradnje gasovoda „Južni tok” zbog čega će predsednik Srbije inicirati audijenciju kod ruskog predsednika Vladimira Putina. Nikolić ne očekuje pojačan pritisak Brisela na Srbiju da Rusiji uvede sankcije jer je „već rečeno da Srbija može da vodi samostalnu politiku dok ne postane članica Unije”. Dakle, nema pritisaka, Srbija može da vodi samostalnu politiku, samo da najpre prizna Kosovo pa će nam Nikolić opet jednom reći – ako tada bude predsednik – da su sankcije Rusiji neminovnost za prijem Srbije u EU. Ili će redosled radnji biti obrnut.
Ovo je samo priča o dva vruća krompira koji se konstantno guraju u žar i niko ni mašicama neće da ih dotakne. Tek ponekad neko, kao sada Nikolić, izađe pa nam s pozicije odloženog vremenskog protoka saopšiti nešto što je svima odavno jasno. Možda Nikolić misli da je uhvatio jedan od dva vrela krompira golim rukama i da mu žar ne može ništa. Nije, krompiri su ispod žara. U pepelu. Istom onakvom kakvim se i Nikolić posipa po glavi.
