Četiri meseca nakon najvećih poplava koje Srbija pamti, Dnevno.rs posetio je Obrenovac. Evo šta smo zatekli na ulicama.
Grad koji je kobnog 19. maja nestajao u bujici podivljale Kolubare, danas je samo bleda slika one nekadašnje, živahne i šarene varošice.
Prva slika, prepoznatljiva, hotela i pumpe na samom ulasku u Obrenovac, koji su tog kobnog maja predstavljali granicu dokle je bujica vode stigla, sada odaju sasvim drugi utisak: ispred hotela mnoštvo automobila, ima gostiju, NIS-ova pumpa normalno radi… Kao da se ništa nije dogodilo.
Nastavljamo dalje. Crkva je okrečena. Kao i osnovna škola u Obrenovcu. Nažalost, ona zuji prazna. Polovina prozora razlupana, a dvorište zaključano. Nema žamora dece, vriske, zvuka lopte koja udara u beton… prazna je. Podseća na hiljade mališana koji su ostali bez krova nad glavom, pa sada pohađaju druge škole dok se njihov grad ne oporavi.
Ipak, iako rane zarastaju, ožiljci ostaju, pa se, uprkos ponekom ubrzanom prolazniku, na većini fasada i dalje jasno vide posledice strahovite vodene stihije koja je za tren oka „pojela” grad.
Sa druge strane, vide se i radnici koji popravljaju ono što se popraviti može. Grad živi, pomera se, ide dalje.
Da je nešto bilo, vidi se, većina fasada je već popravljena. Ne znamo od čijeg novca. Samo kad se duboko zagleda u oči starijih prolaznika, jasno se vidi da kriju jednu strašnu, neizrečenu istinu, koju verovatno nikada i neće naglas izgovoriti. Vidi se ona iskra straha, nemoći i beznađa. Samo klimnu glavom i prođu. Neće da pričaju. Odmahuju rukom. Nama je dovoljno.
Izgleda da su mnogi već zaboravili šta je bilo. Mi nismo. Nećemo i ne smemo. Dok se i poslednja kuća ne izgradi ponovo. Iskru straha nikada nećemo moći da ugasimo, ali smo tu da posdećamo da se nikada ne zaboravi.
