Evo još jednog otvorenog pisma i pogleda na situaciju koja je zadesila našu zemlju.
Poštovani predsedniče Vlade Republike Srbije,
Pišem Vam prvi put u nadi da ćete pročitati moje pismo. Neću dugo da Vas davim, shvatam da ste veoma zauzeti, pored svog posla radite i posao koji nije Vaš, shvatam da Vam nikako ne ostaje slobodnog vremena. Htela sam, zapravo, da Vas pitam, šta je tačno Vaš posao? Koji je opis Vašeg radnog mesta? Mislim, ja znam, nego da proverim da li i Vi znate. U tom smislu, htela bih i da Vas pitam, i za šta ste sve kvalifikovani? Da li ste i spasilac? Imate neki kurs, nešto? Mislim, shvatam ja da je svako od nas pomalo spasilac, i sve je to lepo, svako radi ono što može, alI zar Vi lično ne biste bili korisniji društvu ako biste radili baš samo i isključivo svoj posao? Sećam se zimus, nekim helikopterom ste išli po neko zavejano dete. Kao da nema ko to da radi, nego morate baš Vi. Kapiram da je to spasavanje, u kombinaciji sa Vama, još veća komplikacija nego bez Vas u tom helikopteru. Samo razmišljam naglas: Kada bih sada ja, nekvalifikovana i fizički i mentalno nespremna na akciju spasavanja krenula sa kompleksom Supermena da „spasavam”, trebalo bi i meni da se obezbedi tim kvalifikovanih spasilaca, da spasavaju mene. Super je to za fejsbuk, ono, imate slike na kojima ste superheroj, ali realno, zar ne bi bilo korisnije da se, iz svoje fotelje, postarate da pravi spasioci dobiju trinaestu platu, ili, ne znam, novu mehanizaciju? Kapirate da je zbog Vas neki pravi spasilac ostao bez dnevnice? Zovete dobrovoljce, to kapiram, ovaj narod se još od Titovog vremena žestoko prima na te radne akcije i čuda i gluposti. I šta je bilo – hiljade dobrovoljaca se, orni i čili, sjatili u taj nesrećni Šabac, da bi tamo zatekli kompletno rasulo. Nema lopata, nema džakova, nema peska… Dobri ljudi, pravi Srbi, greju mi srce ovog trenutka, sa svom svojom dobrom voljom, ostavili svoje porodice i svoje domove i obaveze i stajali u blatu i cvokotali na kiši celu noć, niko ih čak nije ni slikao, nemamo ni imena ni prezimena, a svaki od njih je narodni heroj na dan. Mogli su da ostanu kod kuće i da fesjbuše celu noć, na suvom. I šta su uradili? Dobri ljudi se namučili a posao ostao neurađen. E, vidite, TO je bio Vaš posao. Da organizujete timove stručnjaka koji će organizovati lokalne organe vlasti, koji će dalje organizovati dobrovoljce. Da organizujete one koji treba da obezbede lopate, smeštaj, hranu, evakuaciju, džakove i taj pesak. Vaš posao nije da lično vadite jedno po jedno dete iz bujice. To je traćenje Vašeg obrazovanja, Vaše pozicije, Vašeg autoriteta i Vaše energije i vremena. O rejtingu da ne pričamo. Ja Vas trenutno vidim kao jednog kompleksaša koji je u stanju da radi na štetu opšteg dobra ne bi li kod neke kratkovide raje dobio par poena, i valjda, nahranio svoj ego, šta li. Mislim da niste svesni pozicije na kojoj ste, i koju odgovornost ta pozicija nosi. Vi niste lik koji treba da krvari na prvoj liniji fronta, Vi ste lik koji treba da se postara da niko ne krvari na prvoj liniji fronta. Za to što Vi idete pa „krvarite” , niko pametan Vam neće reći „hvala”, jer nije Vaš posao. Vi ste lik koji treba da obezbedi plate i penzije na vreme. Vi ste činovnik. Ćata. Vaše su cifre i brojke, zakoni, uredbe i paragrafi. Vaše je da se pridržavate pravila, poštujete lanac komande, Vaše je da na ključna mesta postavite sposobne ljude koji takođe znaju šta je lanac komande i šta je čiji posao. Nemojte mi reći da kvalitetnih i poštenih ljudi nema, nego nisu Vam familija, znam, nezgodno. Vaš posao je da se zatvorite u onaj Vaš kabinet i momentalno izmozgate kako da nas iščupate iz krize koja nam tek predstoji. One krize koja će nas sve sastaviti tek za mesec-dva, kada nam pijace budu prazne jer nam je poplava uništila useve, one krize gde uvozimo hranu, onaj paradajz iz Kine ili ko zna odakle, koji izgleda kao fotošopiran, a ima ukus kao rotkvice, čak ni ne miriše kao paradajz. Prave krize, u kojoj se pošten čovek okreće kriminalu ne bi li prehranio porodicu. Nije Vaš posao da vadite decu iz bujice. Vaš posao je da okupite timove ekonomista, agronoma, stručnjaka (pun biro, ne biste verovali koliko kvalifikovanih pametnih ljudi), da Vam pomognu, oni to znaju, to je njihov posao. Vaš posao je da obezbedite sredstva da se ljudima koji su sada izgubili sve podignu kuće, obezbede plaćena radna mesta, da im se životi vrate u normalu što pre. Brinem se da nećete stići, od bavljenja tuđim poslom. Vaš posao je da u narednom periodu ne skoče cene hrane, koje realno, neće biti. Usevi uništeni, čitavi gradovi potopljeni. Vaš posao je da uhvatite za mošnice guvernera Narodne Banke i da mu ne dozvolite da destabilizuje valutu. Vaš posao je da podignete ekonomiju na noge, da pokrenete i nadgledate obnovu infrastukture. Da obezbedite sredstva za ulaganje u zemlju koja ni pre ovoga nije bila u dobrom. Ako je dvoje dece bitnije od cele nacije, i nebrojeno mnogo dece koja su već, i tek će, stradati usled Vašeg nemara i pogrešno usmerenog truda, onda Vi definitivno niste na poslu koji je adekvatan za Vas. Divno je biti spasilac, nema tu nikakve sramote. Ali kako bi Vama bilo kada bi Vama spasioci uleteli u kabinet i počeli crvenom hemijskom da prepravljaju Vaša akta, kroje politiku i ekonomiju? Šta biste im rekli? „Gospodo, niste kvalifikovani, radite svoj posao!”
Mislim, sigurno nisam prva koja Vam ovo kaže. Nadam se da nisam prva. Nadam se da se niste okružili tapkačima po ramenu koji Vam na svaku ideju, ma koliko bila loša, duvaju u fanfare i šlihtarski se smeškaju „Bravo kralju”. I nemojte pogrešno da me shvatite, ja sam poprilično apolitična osoba, neću uopšte da se bavim Vašim političkim suparnicima ili Vašim odlukama, to sada nije bitno, nije tema. Samo se brinem da, prosto, nećete stići da radite svoj posao, a imate divnu priliku da se bavite baš time, mislim, to ste hteli, zar ne? Kandidovali ste se i sve, prošli, sigurna sam, ogroman stres i oko izbora i cele te peripetije, napravili i neprijatelje i suparnike. Imali biste mnogo manje stresa i glavobolje da ste spasilac. Srbija je ok, svako čudo za tri dana, malo smo imali ciklon, preteći ćemo mi i to, nismo toliko slabašni, i na kišu neotporni. Neće nas kiša i jedna trodnevna poplava ubiti. Ubiće nas ono posle poplave. Evo da se kladimo da već za nedelju dana u medijima neće biti ni reči o ljudima koji su ostali bez domova? E, oni su Vaš posao, tim pre što nisu u medijima. Je*ali Vas mediji.
Uz svo dužno poštovanje,
Isidora Dimić
