Dunja Đurđević (8) je jedina učenica drugog razreda. Neki kažu da je 'privilegovana', drugi da nije dobro što je sama. Ipak, prvi septembar je za nju počeo isto kao i za svu drugu decu, a ona i njena učiteljica na poseban način prelaze gradivo i spremaju se za naredni razred.
Svedoci smo tužne slike koja svakodnevno stiže iz skoro svih krajeva zemlje. Dece ima sve manje, škole zvrje prazne ili sa jedva nekoliko đaka. Tako je i u brdovitom selu Roanda u opštini Svilajnac. U selu koje ima oko 200 stanovnika, u četiri razreda osnovne škole „Branko Radičević” ima jedva deset učenika. Mala Dunja Đurđević je tako jedina učenica drugog razreda. Ona u klupi sedi sama, nema od koga da prepisuje niti da se sa nekim dogovara.
Ipak ona kaže da joj to ne smeta.
– I u prvom razredu sam bila sama. Nedostaje mi malo što nemam sa kim da sedim, ali su u učionici i prvaci tako da mi nikada nije dosadno. Moj deda kaže da sam najbolja u razredu – kaže malena Dunja.
U malim mestima kao što je Roanda, u školama se radi kombinovana nastava. Tako su u jednoj učionici prvi i treći razred, a u drugoj, drugi i četvrti. Ipak, učiteljice su imale tu slobodu da đake spoje drugačije, na osnovu toga koji razred je prethodne godine bio kod te učiteljice. Tako Dunji u drugom razredu, kao i u prvom, nastavu drži učiteljica Maja Radojković. Iako se njeni roditelji plaše što nema osećaj takmičenja, kao i da će biti problema kada u peti razred krene u drugu školu gde će biti više dece, Dunjina učiteljica kaže da to neće uticati na dalje obrazovanje devojčice.
– Ljudi koji vide da tako predajemo misle da to nije dobro, jer prvake navikavate i obučavate, a drugak je već samostalan, mada u 99 posto slučajeva drugaci su polaznici koji zaborave da pišu i čitaju. Međutim, kod Dunje se to nije desilo. Ona je neverovatan borac. Roditelji brinu što je sama i da li će imati takmičarskog duha. Nas dve smo napravile dogovor koji je bio uspešan i nadam se da će joj kasnije pomoći. Mislim da je učitelj taj koji postavlja temelj. Čovek treba da se takmiči sam sa sobom i da sam sebe ispituje koje su njegove mogućnosti i dostignuća, da li može više i tada grupa nije potrebna – kaže za Dnevno.rs Maja Radojković.
Sa Dunjom su u učionici još dvoje prvaka. I dok učiteljica Dunji predaje, prvaci crtaju ili pišu. Na taj način ne smetaju jedni drugima i uče kako da se skoncentrišu.
– Kombinacija predavanja dovodi do toga da stariji mlađe prate, a mlađi od starijih uče. Godinama radim tako, ali do sada nisam nikada imala jednog đaka u razredu – priča učiteljica Maja.
Ona kaže da je divno kada imate ceo dnevnik za jednu učenicu, dok ostali učitelji moraju da pišu za deset ili 20 dece. Prema njenim rečima, pogrešna je teorija da, ako je učenik sam u razredu, ne postoji takmičarski duh.
– Dunja je dete koje prati rad. I kada imaš jednog učenika i 20, takmičarski duh postoji. Ovo je idealna situacija. Učeniku možeš da saspeš svo znanje, da mu odgovoriš na sva pitanja koja ti postavi – priča učiteljica.
Između nje i Dunje postoji poseban odnos. Posvećene su jedna drugoj i čak i mimikom govore šta treba da rade.
– Moja učiteljica je super. Šta god mi nije jasno, pitam i ona mi objasni. Kada ne znam da uradim neki domaći zadatak, donesem sutra u školu i uradimo zajedno – kaže Dunja.
Kada imaš jednog đaka u razredu, ne možeš da ne budeš nepristrasan, ali prema rečima učiteljice, „to ne utiče na njeno obrazovanje”.
– Na primer, imala je zadatak da za pet dana nauči recitaciju od pet strofa. Pitala me je „celu?”, a ja sam joj odgovorila „da, celu” na šta je ona rekla „važi”. Što više objašnjavaš i pričaš, detetu postaje nejasnije. Potrebno je da im i mimikom staviš do znanja da nešto treba da urade. Tako je sutradan došla sa dve naučene strofe, a njenoj sreći nije bilo kraja kada je videla da sam zadovoljna time što je naučila. Nikada nije imalo potrebe da joj nešto kažem više puta – objašnjava učiteljica.
Pošto u školi ima samo od prvog do četvrtog razreda, u peti razred se ide u drugo selo ili u Svilajnac.
– Neće biti problema kada se sutradan nađe u većoj grupi. Koleginica i ja smo poklopile rasporede tako da likovno i fizičko imamo zajedno sa drugim razredima. Moj zadatak je da je pripremim i naučim. Ona je navikla da se takmiči sama sa sobom. Kada je u grupi više đaka, desi se da je neko bolji ili lošiji, pa dete dolazi u situaciju da ili sebe previše uzdigne i da se olenji ili da upadne u priču „ja ništa ne znam”. Ona će do 4. razreda da postane ličnost i znaće šta je čeka dalje – priča Maja.
Učiteljica kaže da je posao prosvetnog radnika najlepši posao na svetu.
– Ako kod deteta ne razviješ ljubav prema školi i razbiješ strah, nisi uspeo kao učitelj. Meni je važno da dođe nasmejana u ponedeljak i tako ode u petak kući. Ovaj posao je tako divan, jer ti možeš da proživiš ono što drugima u njihovoj profesiji nije dozvoljeno – ističe Maja.
Prema njenim rečima, za obrazovanje deteta je važno i da su roditelji opušteni, „jer je onda bolja situacija za rad, sve se postigne i rezultati su odlični”.
Svilajnac je jedna od retkih opština koja se bori da se škole u selima na zatvore.
– Lako je zatvoriti školu, teško je ponovo otvoriti. Za ovo podneblje je karakteristično da deca odlaze u inostranstvo. Ne mislim da Srbija ima problem rađanja dece, jer Srpkinje prate trendove. Sad je u modi imati četvoro dece, ja, na primer, imam tri. Mi nemamo problem sa natalitetom, imamo problem sa stavom roditelja gde dete treba da ide u školu i sa obrazovanjem kadrova. Ne obrazuje se kadar koji ovoj državi treba – priča učiteljica Maja.
Kako kaže učiteljica, koja do škole putuje iz Jagodine, „Roanda je primer sela gde postoji mali broj dece, a roditelji se trude kao da je puna škola đaka”.
– Svako treba da vidi šta su ovi roditelji u stanju da urade, bez obzira da li su im deca izašla iz škole. Ono što okuplja ljude jednog mesta je škola. Ovde su škole veoma sređene i Svilajnac je retka opština koja vodi računa o njima – zaključuje učiteljica.
