Koliko je godina prošlo otkad ste čuli nekog mladića da izražava želju da život posveti Vojsci Srbije? Pronašli smo jednog koji je upravo to uradio, i pitali ga da li se pokajao. Njegov odgovor će vas možda iznenaditi, ali svakako nećete ostati ravnodušni.
Da “rado ide Srbin u vojnike” nije samo floskula, svedoče rezultati telefonske ankete Agencije za istraživanje tržišta i ispitivanje javnog mnjenja “Oupen sors”, prema kojima je gotovo dve trećine Srba za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka. Taj procenat je, prema istom izvoru, najveći upravo među mladima od 19 do 29 godina.
Ispod ove vesti objavljene na portalima, nizali su se komentari neverice – ko bi normalan danas želeo da ide u vojsku? Pomalo začuđujuće, ovakvi komentari poticali su baš od “najvećeg procenta mladih”, koji navodno žale za tim vremenima.
Došli smo do momka koji nije ostavljao komentare po portalima već zapravo otišao u vojsku – 21. marta je položio zakletvu, koju je pratio tradicionalni ispraćaj, a zatim
Kriterijumi za izbor kandidata za Kurs za rezervne oficire:
Opšti uslovi koje kandidat treba da ispunjava:
1) da je državljanin Republike Srbije;
2) da se ne vodi krivični postupak odnosno da nije pravnosnažno osuđivan za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti;
3) da nije osuđivan na kaznu zatvora od najmanje šest meseci;
4) da je zdravstveno sposoban za vojnu službu;
5) da nije odslužio vojni rok sa oružjem.
Pored ovih, kandidat za slušaoca Kursa za rezervne oficire mora ispunjavati i sledeće posebne uslove:
6) da ima završenu visoku školu odgovarajuće struke od značaja za Vojsku Srbije (osnovne akademske studije ili osnovne strukovne studije);
7) da ispunjava uslove propisane za regrute koji se upućuju u posebne jedinice Vojske Srbije;
8) da ima pozitivnu bezbednosnu proveru.
okrenuo sasvim novi list u životu.
– Nakon završene Akademije za diplomatiju i bezbednost, želeo sam da zaokružim svoje obrazovanje i krunišem ga najčasnijim pozivom u zemlji – oficirskim, čime bih takođe nastavio i dugu porodičnu tradiciju oficira – kaže Vojislav Prokić (27), pešadinac Škole rezervnih oficira.
Možda biste pomislili da je definicija pakla uskakanje iz klasičnog studentskog života direktno u strog vojnički dril, ali Vojislav tvrdi da je sve stvar navike, i da mu promena, kako vreme odmiče, sve više prija.
– Svakako da mi je prvih par dana prošlo u potpunom šoku. Svi znamo urbane legende o vojničkom životu, koje su, mogu vam i to reći, zasnovane na istinitim činjenicama, ali sve to vremenom dođe na svoje. Bilo je noći kada i pored silnog umora nisam mogao da zaspim pitajući se da li mi je ovo zaista trebalo. Nakon tog perioda prilagođavanja, kroz koji, verujem, prolazi svaki vojnik, zaključio sam da je moj životni poziv upravo to – služenje otadžbini – govori nam mladi vojnik rečenicu koja se ovih godina retko može čuti.
Njegova je obuka teška, kako mentalno, tako i fizički, i trajaće šest meseci. Nakon toga će, objašnjava nam Vojislav, biti potpuno obučen da svoju jedinicu povede, ako treba, i u rat.
Iako još uvek nije daleko odmakao od početka obuke, Vojislav već ima, kako kaže, dragocenu uspomenu sa polaganja zakletve, kojom se malo ko može podičiti.
– Polaganje zakletve je generalno najsvečaniji čin u životu jednog vojnika, koga će se svako od nas sećati, a meni pored toga, ostaje i uspomena da mi je prilikom polaganja zakletve, sticajem srećnih okolnosti, čestitao lično načelnik Generalštaba Vojske Srbije, Ljubiša Diković – ponosan je ovaj mladi vojnik.
Budući da u kasarni nema vremena da se informiše o događajima u državi, pitali smo ga i kako komentariše rezultate ankete koja nam je i bila povod za razgovor sa njim.
– Rezultati su zaista zapanjujući – ja lično nisam čuo nikoga iz svoje generacije da izražava želju da stupi u Vojsku. U svakom slučaju, podržavam vraćanje redovnog služenja vojnog roka jer je to period života kroz koji bi svaki mladi čovek trebalo da prođe – kako zbog sebe, tako i zarad višeg cilja – odbrane teritorijalne celovitosti i suverenosti Srbije – ponosno odgovara mladi Vojislav, koji je zaista rado otišao u vojnike.
