Autobuska stanica, negde u provinciji. Dve žene se prepiru. Jedna drugu pokušavaju da nadglasaju. Ne ide. Vređaju, psuju. Onda se dohvate za ruse kose, plave. Promrzli putnici na peronu posmatraju ih, neki s čuđenjem, neki se osmehuju. Čupanje kose ne jenjava, psovke pljušte, cika i vriska su takve da se ne razume šta jedna drugoj govore, ali se naslućuje pominjanje nekih muškaraca i sočno imenovanje familije. Redom, po rodoslovnom stablu.

Pijaca, nadomak centra velegrada. Dve žene se svađaju. Dve, od kojih su obe plavuše. I jedna i druga pokušavaju da glasom nadjačaju sagovornicu. Padne tu i poneka uvreda. Pominju neke muškarce, jedna drugu guraju. Biće tuče? Biće. Hvataju jedna drugu za kosu, čupaju nemilosrdno. Samo da neka od njih dve nema periku, propašće šarada. Ciče, vrište, psuju, pominju jedna drugoj familiju, tri kolena unazad. Promrzli pijačni prodavci i kupci posmatraju, čude se, neki se i osmehuju.

Mediji. Dve žene, reklo bi se, kulturne, repliciraju jedna drugoj. Ne bi se, na prvu loptu, dalo zaključiti da se prepiru, ali ništa ne sluti ni na prijateljsko ćaskanje. Obe su plavuše i nemaju perike. Pominju nekog muškarca, ali familiju ostavljaju na miru. Ne ciče, ne vrište, ne psuju. Samo polemišu. No, nisu daleko od pijačarenja.

Prva plavuša poručuje drugoj da bi neko trebalo da joj (toj drugoj) kaže da je kampanja tabloida protiv muškarca kog (ova prva) brani, a on je i predsednik države, u kojoj učestvuje (ova druga), bazirana na najperfidnijim lažima i besmislenim konstrukcijama.

Druga plavuša demantuje sve što tvrdi ona prva, i u svoju odbranu kaže da nema ambicije da se kandiduje za ulogu onog muškarca i da bude predsednica umesto predsednika. Kaže i da joj to neko namešta. Pritom dodaje i: „Svašta. Iskreno, smeta mi i krivo mi je. Nikad o tome nisam razmišljala, niti me zanima. Ali, izgleda da je bolje praviti priču.” Jeste, bolje je.

Prva plavuša, opet. Ona misli da je u jednom intervjuu druga plavuša pokazala nedostatak osnovnog vaspitanja usudivši se da, po ko zna koji put, negativno ocenjuje rad onog muškarca, kog zastupa prva plavuša, a koji se zove predsednik Republike.

Prva plavuša dodaje i da kad se lošem čoveku da vlast koju nije zaslužio ili osvojio, on prvo ubija oca. A, pa pominje, znači, i familija. Dakle, rodoslov ipak igra određenu ulogu u ovoj priči. Onaj muškarac je otac drugoj plavuši? Ili sam možda pomešao rodbinske veze?!

Da joj ne ostane dužna, druga plavuša poseže za sportskim fer plejom: „I šta sad ako kažem da Zvezda nema energije dok igra? Je l’ to znači da hoću da budem fudbaler? I na kraju, ko sam ja da budem zadovoljna ili ne radom predsednika. Građani o tome odlučuju”. Stvarno, ko je ona? Da nije zaista Zvezdin fudbaler?

I opet prva plavuša. Ona smatra da je konstatacija ove druge kojom je povredila integritet onog muškraca, prosedog, a koja kaže (ta druga) da bi volela da je on (taj prosedi) energičniji, da je, dakle, to što je rekla (ta druga) nedostatak ljudske i profesionalne širine. Prva zamera drugoj i to što ova druga uzdiže sebe, pa pita (prva pita drugu) šta je njen motiv: „Da se pridruži orkestriranoj kampanji protiv prosedog muškarca?” Nastavlja da pita: „Dirigent je dao znak?” Tu se sad, u dramskom zapletu, pojavljuje još jedan muškarac. Ima ulogu dirigenta. Mogla bi da usledi operetska završnica pod dirigentskom palicom drugog muškarca. On nije prosed. A uskoro bi mogao da bude.

Druga plavuša, šta će, brani se opaskom da neki ne znaju šta bi joj zamerili pa je napadaju zato što je žena. A ova prva, takođe žena, zamera joj to što napada prosedog zbog toga što je muškarac. Doduše, taj ima manjak energije, ali ipak je muško. Kao što je to i dirigent, kog zastupa ova druga, ali taj poseduje višak energije. E, to se zove potencijal.

Šta sam ono hteo da kažem? Zbunjuje me komšijsko dete koje uči neku pesmicu i ponavlja je već pola sata, a zidovi tanki, nova gradnja, štedelo se na materijalu. Dete nije ništa krivo, ono uči pesmicu pred nastavak školske godine. Priznajem da me zvuci iz susednog stana dekoncentrišu, pa bih ovde završio. Samo časak, ostanite uz ovaj tekst i budite tihi da bih mogao da čujem bar neki stih školske pesmice.

Ništa naročito, ne pominju se nikakvi muškarci, samo neke ptice. Recituje dete. Dve su vrane gakale i po polju skakale…



loading...