"Sve ja razumem! Volite jadne male životinje, hoćete da se hranite zdravo i planirate da živite 150 godina, ali stvarno - dosta više sa tim "Kalimero stavom"! Da, živimo u nepravednom svetu. I ne, niko vas ne ugrožava!"
Gledam u poslednje vreme sve neki vegani, fruterijanci, makrobiotičari, svi alergični na gluten, mast, svinju i kokoške…. rekao bi čovek da ih je neko sve ove godine sa nožem pod grlom terao da jedu meso i sve što im ne odgovara, pa su poput zatočenih životinjica, konačno osetili ukus slobode, nakon dugogodišnjeg ropstva. Ne razumem tu dramu, ali ajde. . .
No, onda su odjednom počeli grafitima svinje, pileta i krave da žvrljaju Beograd sa porukama “GO VEGAN” kao da su pripadnici neke ugnjetavane manjine, pa noću u ilegali šaraju gde stignu dajući podršku sopstvenom opstanku.
Upravo me je otvoreno pismo jednog Beogradskog vegana i nateralo da sve ovo pišem. On čovek kaže da neće da opterećuje nikog svojim životnim izborima, a onda zakuka kako se gladan vraća sa slava, svadbi i nedeljnih ručkova kod roditelja. I, konstantno se oseća kao da ga neko osuđuje i proziva. Ako mene pitate, mnogo drame ni oko čega, jer ne vidim ko to ugrožava vegane?
U svemu tome posebno me nervira to što imam utisak da je zapravo reč o pomodarstvu, i da pate od “gospođa ministarka” sindroma, nego što je to zaista postalo njihovo ubeđenje. I najbolje od svega je to što su upravo ti “vegani na dva dana” bučniji od svih onih koji su godinama u tome (da se razumemo, ove prave poštujem, ali još nisam naišla na takve).
I kao da mi sva ta halabuka nije dovoljno iritantna, nego mi još gledaju u tanjir i sa izrazom zgađene osobe koja je upravo zgazila u kravlji izmet pitaju: “Fuj, kako možeš?” (Mogu, samo me gledaj), “Jao, pa to je bilo živo biće, to je trčalo!” (Volim atletski tip životinja), “Zbog takvih kao što si ti ubijaju jadne životinje!” (Ubijaju i ljude, pa se ne bunite) ili “Tim načinom ishrane nećeš dugo poživeti!” (Koliko bude – biće).
Ako ćemo realno, da su manje napadni i da se ne predstavljaju kao najveći zaštitnici sveta oko nas, teško da bi bilo ko i primetio šta je u njihovom tanjiru. Ovako, kad mi prognoziraju kad ću umreti jer jedem svinjetinu, kad mi kažu da sam loš čovek što volim pileću čorbu i kad mi se beče nad mojom “Džingis-Kan ličnošću”, dođe mi da i njih pojedem.
Ovde se vekovima jede meso, nije ovo podneblje naviklo na rukole, čičoke, manuka med i čia bobice. Nije ishrana detelinom sačuvala živote vaših baba i dedova po nemilim planinama i krševima, već meso, mast i jaja! Tako da, nemojte da me opterećujete glupostima tipa da je meso nešto najgore što se desilo čovečanstvu!
Uostalom, nije ni to bitno! Meni meso prija, a vama ako prijaju biljke, jedite njih. Ali bez buljenja u moj tanjir! Ja ne diram vaše biljke, vi ne dirajte moje svinje!
