Čitateljka našeg portala prisetila se dana kada je, sa samo 14 godina, prestala da vodi dnevnik o svakodnevnim tinejdžerskim stvarima. Tog 24. marta imena drugarica i nasumična srca zamenili su pojmovi poput raketa, protivvazdušna odbrana i kasetna bomba. Pogledajte bombardovanje Srbije kroz prizmu jednog deteta devedesetih godina.
Rođendan jedne od mojih najboljih drugarica i početak bombardovanja moje zemlje.
Nestrpljivo smo čekali žurku. Na vestima se danima nije moglo čuti ništa dobro, ali ko još sa 14 godina razmišlja o tome? A onda, odjednom, naše misli, nadanja, planiranja, presekao je zvuk sirene. Sada, posle 16 godina uzimam svoj dnevnik u ruke i čitam…
Neverovatno kako se u jednom trenutku sve promenilo. Moj dnevnik od tog trenutka postaje nešto sasvim drugo. Nema više ljubavnih poruka, slatkih tajni, imena simpatija.
Od tog trenutka moj dnevnik je ispunjen informacijama koje ne bi trebalo da budu deo odrastanja – broj žrtava, mesta koja su gađali, broj aviona koje smo srušili, vreme kada su najavili ponovni napad, mesta gde su civili svojim telima štitili fabrike i mostove…
U školu, naravno, nismo išli. Sećam se da smo u svojim mislima imali samo jednog krivca za sve što nam se dešava, a to je tvoja zemlja – Sjedinjene Američke Države. Sećam se i da smo po povratku u školu preskočili lekcije iz istorije koje se tiču tvoje zemlje. I ti si tada bio mojih godina. Tvoje proleće i proleće tvojih vršnjaka je bilo sigurno. Naše je bilo obojeno projektilima, bombama i raketama.
Nisam sigurna da li znaš da je u ratu na strani Alijanse bilo 19 država, a uključujući one koje su dale svoje piste za poletanje aviona i drugu pomoć, SRJ je napalo 26 država, sa 743,8 miliona stanovnika i budžetom od 3.312 MILIJARDI dolara. SRJ je imala 11,5 miliona stanovnika i budžet od 3,85 MILIONA dolara. Možda isuviše suvoparnih informacija ali svakako pokazuju realniju sliku.
Možda se pitaš da li smo vas mrzeli. Da, mogu reći da jesmo. Naša mržnja je uglavnom bila uperena prema vašem tadašnjem predsedniku Bilu Klintonu, ali verovatno i prema celim Sjedinjenim Američkim Državama, uključujući i tebe. Ali, kao što je to kroz istoriju mnogo puta dokazano , mi smo jako dobri u opraštanju. Ubijali su nam decu, rušili škole i bolnice, gađali mostove i fabrike… Da li bi iko mogao da se otrgne od tog ružnog osećanja – mržnje? Danas posle toliko godina, ukus gorčine i dalje se oseća, što je, moraš priznati, normalno. Ali naša mržnja nije izabrala onaj lošiji pravac, kako to inače biva. Nismo postali ogorčeni i osvetoljubivi. Generacije koje su odrastale pod bombama su danas uspešni ljudi, neispunjeni mržnjom, već željom da vam pokažu koliko niste bili u pravu.
Pamtim da su nas noću često budili užasni zvukovi koji podsećaju na udar groma. Prozori su nam bili izlepljeni selotejp trakom, jer su detonacije bile prejake. Naučili smo sve izraze koji nam do tada nisu bili poznati. Saznali smo šta je to nevidljivi avion, krstareća raketa, kasetna bomba, protivvazdušna odbrana… I mnogo drugih nepotrebnih izraza. U jednom danu su nam tražili da ugasimo svetla u stanovima, kako agresor ne bi video svoj cilj, i kako bi, možda, odustao od bacanja još jednog tovara smrti, već sledećeg dana su nam rekli da ostavljamo upaljena svetla u nadi da neće gađati civilne ciljeve. Nada je bila uzaludna.
Kada smo ostajali bez struje bilo je najgore. Ceo grad je bio u mraku, a nebo prošarano raketama. I dalje pamtim te prizore koji neopisivo podsećaju na vatromet, pa se i danas često setimo svega, i kada nam se nešto lepo dešava. U tim momentima je bilo teško doći do informacije kada će napad prestati i kada ćemo biti sigurni. A napadali su nas uglavnom noću. Preko dana smo vodili, koliko smo mogli, normalan život, u onim trenucima kada nismo spavali.
Naravno, ni u jednom trenutku nismo gubili veru. Masovni protesti širom sveta su nam ulivali nadu. I sami smo ih organizovali. Pevali smo na trgovima, nosili papire sa ištampanim metama i zbijali šale na račun naših neprijatelja. I sve to iz inata. Pokazali smoim da nam ne mogu uništiti duh, ma koliko oni to želeli. Sećam se raznih natpisa koji su obeležili taj perid. U Grčkoj je na protestu pisalo – Gađajte i ovde, i ovde je Srbija.( Grčka je bila jedina zemlja članica NATO-a koja je odbila da učestvuje u napadu na Jugoslaviju). Natpis upućen Francuzima – Prokleti bili, mi smo vas voleli. Da, mi smo ih voleli. Ne samo njih, i vas!
A danas… Danas masovno upoznajemo vršnjake iz tvoje zemlje, postajemo prijatelji…iskreni, jer to smo mi. Ovo pišem tebi – koji poznaješ moj narod, tebi – koji si se susreo sa našim mentalitetom, tebi – koji voliš moju zemlju. Znam da duboko u duši svakog od nas postoji ožiljak koji će večno podsećati na to da nam je tvoja država izmenila sudbine, način razmišljanja i odrastanje. Ali ljudi kao ti, svojim delima, taj ožiljak čine mnogo manjim.
