Većina građana Srbije je upoznata sa postojanjem Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i od istog ima velika očekivanja, misleći da će im sud u Strazburu doneti pravdu na koju su dugo čekali ili je uopšte nisu dočekali pred domaćim sudovima. Međutim, mali procenat opšte javnosti je upoznat sa činjenicom da pretežni deo aplikacija, a zbog proceduralnih pravila suda, nikada ne bude ne razmatran, te da posle trideset dana od dana odbijanja aplikacije, kompletna dokumentacija biva uništena. Predmetna praksa, te činjenica da joj ni stručna a ni opšta javnost ne pridaje pažnju, može da ima naročite negativne posledice na rešavanje pitanja povrata imovine državljana Republike Srbije u Hrvatskoj, a koje je do danas ostalo otvoreno usled konstatnog nedostatka političke volje u Hrvatskoj da se ovo pitanje konačno reši. Ignorisanje ovog problema kao svoj epilog moglo bi da ima okolnost da će lica koja su ostala bez svoje imovine i prava u Hrvatskoj, ostati i bez poslednje nade za ostvarivanje pravde na koju čekaju duže od dve decenije.
Advokatska kancelarija Ristić i Partneri iz Novog Sada odlučila je da pokrene temu prakse Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koja je uvedena izmenama Poslovnika ovog suda, a koja se odnosi na postupak prethodnog ispitivanja dopustivosti podnetih aplikacija, sa posebnim osvrtom na postupanje Sekretarijata suda u aplikacijama podnetim protiv Republike Hrvatske.
Tim povodom će u utorak, 19. maja u 11 časova biti organizovana konferencija za štampu u Tanjugovom Press centru u Beogradu.
Rasprava na navedenu temu, prema mišljenju advokata iz Advokatske kancelarije Ristić i Partneri iz Novog Sada posebno je značajna, ako se ima u vidu nerešen pravni status imovine državljana Republike Srbije koja se nalazi u Republici Hrvatskoj i to kako pravnih tako i fizičkih lica, odnosno činjenica da Republika Hrvatska u velikom broju slučajeva, preko svojih, kako sudskih tako i državnih organa, odbija da izvrši povrat imovine.
Uvođenjem postupka prethodnog ispitivanja dopustivosti aplikacije, poslednja nada rezidenata Republike Srbije da će pred Sudom u Strazburu konačno zaštiti svoja prava mogla bi da nestane, te u svetlu sadašnjeg stanja građani bi od Suda mogli da imaju velika očekivanja, ali male koristi.
Portal dnevno.rs saopštenje prenosi u celosti:
Poštovani,
U okviru ovog izlaganja dotaći ćemo se nekih pitanja koja se tiču problematike ponovnog uspostavljanja prava vlasništva (svojine) na nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Hrvatske, a čiji titulari su pravna i fizička lica čiji se domicil nalazio na teritoriji Republike Srbije u momentu izbijanja ratnih sukoba, a koji su aktom Vlade Republike Hrvatske deposedovani, a da za svoje pravo nisu primili nikakvu naknadu niti u novčanom, niti u naturalnom obliku, čime je navedeni akt hrvatskih vlasti, nesumnjivo u sebi sadržao elemente konfiskacije usmerene na imovinu na kojoj su titulari prava vlasništva bila pravna i fizička lica iz Republike Srbije, a što je praksa nezakonito oglašena kako od Ustavnog suda Hrvatske 1997. godine (kada je sporna Uredba Vlade ukinuta), tako i od strane međunarodne zajednice koja je nadgledala sprovođenje mirovnog procesa, a što je sve na kraju rezultiralo donošenjem, potpisivanjem i ratifikacijom Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije koji se upravo bavio ovde spornim pitanjima.
Shodno gore navedenom, na ovom mestu ćemo se osvrnuti na pitanja primene Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, pozitivnopravnu praksu nadležnih sudova i državnih organa Republike Hrvatske, te nadležnost Suda za ljudska prava u Strazburu – primenu Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
I
U dodir sa ovim pitanjem došao sam slučajno, radeći poslove koji su se ticali svojinske transformacije preduzeća koja je bila nužna posledica napuštanja socijalizma i društvene svojine, kao i promene pozitivno-pravnih propisa i društvenog uređenja. Imajući u vidu političku situaciju u kojoj se nalazila Republika Srbija, predmetni postupak privatizacije društvenog kapitala uzeo je maha tek početkom XXI veka, kada ključnu ulogu u ovom postupku preuzima Agencija za privatizaciju Republike Srbije, koja je shodno teritorijalnom principu osnivala regionalne jedinice koje su se bavile pitanjima prodaje društvenog kapitala za teritorije na kojima su osnovane, tako da je za teritoriju Autonomne pokrajine Vojvodine osnovana jedinica sa sedištem u Novom Sadu. Kada je ceo navedeni postupak započeo, počela su da se postavljaju pitanja šta čini imovinu ovih preduzeća, a naročito se pitanje počelo isticati posle normalizacije odnosa između dve države, te uspostavljanja redovne i nesmetane komunikacije, imajući u vidu da su skoro svi veliki privredni sistemi sa teritorije AP Vojvodina imali nepokretnu imovine – odmarališta u Republici Hrvatskoj, a pojedini i izdvojene poslovne jednice preko kojih su poslovali. Budući da sam već bio angažovan za obavljanje drugih poslova za Agenciju za privatizaciju, ovo pitanje je bilo postavljeno i meni, te mi je ponuđeno da na istom radim, a što sam ja i prihvatio jer sam bio zaintrigiran problemom pred kojim sam se našao i smatrao sam ga ličnim i profesionalnim izazovom, pre svega što sam smatrao da isto ne može ostati ovoliko dugo nerešeno, pre svega u svetlu pregovora Republike Hrvatske za ulazak u EU. Od navedenog događaja prošao je niz godina, istekli su razni rokovi i u ovom momentu Republika Hrvatska je više od godinu dana članica EU, a da se predmetno pravno pitanje nije rešilo, tako da bi se moglo reći da sam pogrešio u proceni. Međutim od rada na ovom pitanja nisam odustao, pre svega jer smatram da se grubo kršenje prava, a način na koji je to učinjeno u ovom slučaju ne može se zauvek štititi, tako da danas zastupam niz pravnih lica koja imaju prava na nepokretnostima u Republici Hrvatskoj.
II
Pozitivnopravna praksa upravnih i sudskih tela Republike Hrvatske
Kao što je već navedeno, predmetni akti oduzimanja imovine sprovedeni su prvobitno 1992. godine, a nakon toga na osnovu Uredbe o privremenom preuzimanju i upravljanju preuzetom imovinom Vlade Republike Hrvatske, te istoimenog Zakona, na taj način što su iz zemljišnjih knjiga izbrisani dotadašnji nosioci prava vlasništva, te je kao titular prava vlasništva upisana Republika Hrvatska. Imajući u vidu da je postojanje ovakvog propisa u pravnom sistemu suprotno civilizacijskim tekovinama evropskog prava, te da je Republika Hrvatska pretendovala da postane članica Saveta Evrope, godine 1997. Ustavni sud predmetnu Uredbu proglašava neustavnom i uklanja iz pravnog sistema, a da pri tom ne poništava posledice koja je ista proizvela, a što je samo po sebi predstavljalo pravni galimatijas i za posledicu je imalo nesmetano raspologanje pravima koja su stečena ne samo na nezakonit, nego i na protivustavan način, ali uprkos navedenom iste 1997. godine Hrvatski parlament ratifikuje Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Posle normalizacije odnosa između Srbije i Hrvatske, na red je došlo i rešavanje pitanja imovine čiji su vlasnici bila pravna i fizička lica, te imajući u vidu da je Sporazumom o pitanjima sukcesije ovo pitanje ostavljeno otvoreno, odnosno ostavljeno je da se reši kasnijim dogovorom novonastalih država, sudovi Republike Hrvatske kao i drugi nadležni organi odbijali su da postupaju u ovim predmetima, tvrdeći da ne postoji pravni okvir, te da isto pitanje imajući u vidu pravnu prirodu međunarodnih akata, može biti rešeno samo kada isti budu doneti.
Shodno činjenici da su se na sličan način ponašale i druge države, pristupilo se pregovorima i potpisan je Sporazum o pitanjima sukcesije koji je u okviru Aneksa G regulisao sporna pitanja o vlasništvu, koji je Republika Hrvatska ratifikovala 2004. godine i od kada je na snazi imajući u vidu da je bilo potrebno da ga ratifikuju parlamenti četiri države potpisnice. Imajući u vidu navedeno, pravna i fizička lica sa teritorije bivših država SFRJ počela su da podnose zahteve telima Republike Hrvatske, koji su redom na svim instancama odbijali zahteve koristeći pri tome razna obrazloženja: da norme Aneksa G nisu norme neposredne primene, da za primenu istog nisu nadležni sudski organi nego organi državne uprave, s druge strane upravni organi su upućivali podnosioce u parnicu, da ne postoji ugovorni diplomatski reciprocitet, te kao najčešće obrazloženje tumačenje sadržaja Aneksa G iz čega je nastala teza – da je za primenu Aneksa G potrebno potpisivanje bilateralnih sporazuma između svih država posebno, te formiranje posebnog međudržavnog tela koja će se baviti ovim pitanjima. U skladu sa navedenim postojali su pokušaji iniciranja postupaka i pred organima uprave Republike Hrvatske, ali ni oni nisu imali efekta, jer su se i organi uprave oglašavali nenadležnim.
III
Aneksom G Sporazuma o pitanjima sukcesije sankcionisana je obaveza država sukcesora bivše SFRJ da u pogledu imovine privatnih lica, ponovo uspostave prava istih na način kako su ona egzistirala u pravnom prometu pre raspada države, ako su u međuvremenu aktima vlasti ta prava bila povređena. Rok za sprovođenje ovog Aneksa bio je deset godina od momenta poslednje ratifikacije, a imajući u vidu da je Aneks poslednji ratifikovao hrvatski Sabor 2004. godine, period u kojem su države bile dužne da ispune svoje međunarodne obaveze trajao je od 2004. do 2014. godine.
U različitim držvama Aneks se primenjivao na različite načine, budući da samim Aneksom nisu regulisana pitanja jednoobrazne primene, te je ostavljena mogućnost formiranja specijalne komisije koja bi nadgledala sprovođenje Aneksa, te se bavila pitanjima njegove primene. Odredbama Aneksa se prvo povinovala Republika Slovenija koja je više-manje očuvala netaknutim imovinska prava posle raspada države, slično su učinile i Republike Crna Gora i Makedonija. Što se tiče Republike Srbije, njeni organi su u ovim pitanjima postupalu dvojako. Sjedne strane su sudovi odbijali neposrednu primenu Aneksa smatrajući da ne postoji reciprocitet, dok su sa druge strane organi državne uprave – Ministarstva u posebnim upravnim postupcima vraćali imovinu podnosiocima zahteva. Imajući u vidu ovakvu situaciju, te kao što je ranije navedeno postojanje i pravne posledice Uredbe Vlade, Republika Hrvatska se suočila sa velikim brojem zahteva, te nepostojanjem političke volje da se ovo pitanje reši, pre svega jer je veliki broj zahteva poticao od fizičkih i pravnih lica sa sedištem odnosno prebivalištem u Republici Srbiji. Shodno tome, Republika Hrvatska do današnjeg dana ne primenjuje odredbe Aneksa G, ne preduzima korake ka rešavanju ovog pitanja, te stalno opstruiše predmetni proces ne želeći da potpiše bilateralne sporazume i ne imenujući svoje predstavnike u komisije osnovane po ovom pitanju, a što dodatno predstavlja kršenje međunarodno preuzetih obaveza pre svega ako se ima u vidu da se upravo na nepostojanje bilateralnih sporazuma i komisija organi Republike Hrvatske i pozivaju. Sledom toga, bili smo i više nego neprijatno iznenađeni kada smo otkrili da je uprkos ovim nerešenim pitanjima i kršenju međunarodnih obaveza i osnovnih ljudskih prava pojedinaca, Hrvatska zatvorila poglavlje o pravosuđu i na kraju i pristupila EU.
Na osnovu svega iznetog mišljena smo da Aneks G Sporazuma još uvek obavezuje strane ugovnice, pre svega jer de facto nikada i nije počeo da se primenjuje, te da se ne bi trebalo prestati sa praksom obraćanja organima državne uprave, jer se na taj način dobijaju konačne odluke bez prolaska kroz dugu proceduru pred hrvatskim pravosuđem koje se u velikom broju slučajeva oglasilo nenadležnim za postupanje u ovom predmetu. Upravo iz razloga duge procedure, a koja nesumnjivo za posledicu ima negativan odgovor hrvatskih sudova, moj tim i ja smo započeli potragu za predmetima koji se eventualno nalaze u fazi ustavne tužbe pred hrvatskim Ustavnim sudom ili su se već po aplikaciji našli pred Sudom pravde u Strazburu, te smo tako došli do saznanja da Jugobanka u stečaju ima predmet koji je se već nalazi u Strazburu. Kao što je navedeno, u potragu smo krenuli u želji da preskočimo očigledno pristrasno hrvatsko pravosuđe, te da u slučaju pozitivnog odgovora suda u Strazburu svoje zahteve temeljimo na istom, imajući u vidu pravilo da sud u Strazburu ne odlučuje dva puta o istom pitanju kao i da odluke Suda obavezuju državu članicu Saveta Evrope na istovetno postupanje u svim budućim istovrsnim slučajevima.
IV
Sledstveno tome smo se obratili pisarnici suda da bismo saznali broj pod kojim se predmet vodi, te smo primili informaciju da je aplikacija odbačena kao neuredna, te da je predmet uništen. Frapirani činjenicom, sa informacijom smo se obratili Jugobanci, pošto smo želeli da znamo razlog za odbacivanje. Posle pregleda dokumentacije, te odgovora sekretara Evropskog suda za ljudska prava, gospodine Matage nismo mogli da verujemo da je spor te vrednosti, te pravno pitanje čije rešavanje prestavlja stvar od opšte važnosti, okončan zbog manjeg proceduralnog propusta. Isto tako, dinamika ovog predmeta je više nego čudna pre svega što diskreciono pravo na prethodno odlučivanje o dopuštenosti predstavke ima lice državljanstva države iz koje predstavka dolazi, a u skladu sa pravilima suda. Aplikaciju podneta dana 06.12.2014. godine, u okviru roka od 6 meseci od dana konačnosti odluke u unutrašnjem pravu Hrvatske a što se desilo mometnom dostave odluke po ustavnoj tužbi dana 11.06.2014. godine. Dakle, manjkava aplikacija je podneta u okviru roka, ali je na manjkavost gospodin Mataga ukazao dana 17.12.2014. godine, šest dana od proteka roka za podnošenje aplikacije, gde je iskazao krajnje zanimljivo pravno stanovište koje se tiče prekida zastarelosti i uređenja podnesaka. Naime, gospodin Mataga u svom dopisu advokata upozorava da dalje postupanje u ovom predmetu neće biti moguće jer uređenje aplikacije nije dozvoljeno po proteku roka za njeno podnošenje, odnosno da podnošenje po njemu neuredne aplikacije ne prekida rok zastarelosti, a što je za posledicu imalo odbacivanje. Ovakav stav gospodina Matage nema utemeljenje niti u pravnim pravilima Suda u Strazburu, niti u pravnim pravilima hrvatskog pozitivnog prava, pre svega što je kroz praksu Suda dozvoljeno uređivanje zahteva. Shodno svemu iznetom, smatramo isto grubom zloupotrebom procesnih ovlašćenja, te velikom manom u samom načinu postupanja Suda, koja nesumnjivo baca senku i na sam Sud i na njegove odluke jer su licima koja vrše inicijalni pregled aplikacija i odlučuju od formalnoj dopustivosti aplikacija data široka ovlašćanja, a nije ustanovljen instrument kontrole njihovih odluka, a samim tim ni obaveza obrazlaganja takvih odluka. Ova mana naročito izlazi na videlo kada se desi situacija kao ova, odnosno kada forma postane važnija od materije.
V
Shodno svemu iznetom, mišljenja smo da bi se trebali preduzeti koraci i u smislu upoznavanja svih organa i institucija sa ovim događajima, te da bi se trebala pokrenuti intenzivna kampanja u smislu izmena navedenih pravila kako bi se ovakvi nemili događaji izbegli u budućnosti. Isto tako, smatramo da bi se u svakom slučaju trebalo obratiti i Savetu Evrope, kao i prestavnicima država članica u njegovom sastavu koji su u krajnjoj liniji i nadležni za kontrolu primene Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i izvršiti pritisak na sve nivoe vlasti Republike Hrvatske kao bi se konačno problem primene Sporazuma o pitanjima sukcesije rešio.
Imajući u vidu da dnevno političke teme, nažalost, često odvlače pažnju kako stručne tako i opšte javnosti sa tema kao što je ova, odlučio sam da preduzmem inicijalni korak i pokušam da problematici rada Suda u Strazburu dam zasluženo mesto, odnosno da povedem raspravu o postupanju ovog suda, pre svega uzimajući u obzir ugled koji ova institucija uživa pre svega u opštoj javnosti, odnosno velika očekivanja koja građani imaju.
Sve navedeno, posmatrano je kroz prizmu zaštite prava rezidenata Republike Srbije u Republici Hrvatskoj, te praksu Evropskog suda za ljudska prava, a koje nažalost, idu u pravcu grubog kršenja imovinskih prava kako pravnih tako i fizičkih lica, te sasvim izvesnom čini situaciju da Republika Hrvatska nikada neće odgovarati za nezakonitu konfiskaciju imovine, odnosno da prava lica rezidenata Republike Srbije nikada neće biti restituisana, odnosno da ista neće ostvariti bilo kakvu naknadu, a što je sve suprotno kako unutrašnjim propisima država članica Saveta Evrope, tako i samoj Evropskoj konvenciji.
Navedeni problem naročito je izražen, ako se ima u vidu imovina veće vrednosti a koju predstavljaju nepokretnosti koje su privredna društva sa sedištem u Republici Srbiji imala na teritoriji Republike Hrvatske, a koja pre svega u naravi predstavljaju ugostiteljske objekte – odmarališta na obali Jadranskog mora, te režim društvene svojine i prava korišćenja koji je egzistira kao društveni i pravni okvir sve do secesije bivše SFRJ.
Kao što je gore navedeno, sudski i upravni organi Republike Hrvatske de facto su kroz svoju praksu, a zakonodavni kroz donošenje propisa o pretvaranju društvene svojine u druge oblike svojine, onemogućili restituciju prava preduzeća koja su se nalazila u režimu društvene svojine, smatrajući da da ta preduzeća na predmetnim nepokretnostima nisu imala ništa više osim prava korišćenja, pri tome potpuno ignorišući činjenicu da je pravo korišćenja u sistemu društvene svojine imalo sve prerogative prava svojine, osnosno da je njegov titular imao pravo korišćenja, ubiranja plodova i samog raspolaganja, odnosno da se to pravo nalazilo u prometu.
Inicijalnu kapislu za pokretanje ove inicijative predstavlja postupanje Evropskog suda za ljudska prava, te sama procedura Suda, koja je po mišljenu ovog advokata u suprotnosti sa samim duhom Evropske konvencije zbog čije zaštite je sam Sud i osnovan. Uvođenje prethodne ocene dopustivosti aplikacije, koja pripada pojedincu bez prava na žalbu, a koje prati uništavanje dokumentacije bez sumnje predstavlja povredu prava na pravično suđenje i povredu prava na efikasan pravni lek, pa čak u neku ruku i noveliranje same Konvencije u smislu izmene odredaba koje sankcionišu uslove za dopustivost aplikacije, jer njihovo ispunjenje više ne znači da će se o meritumu same aplikacije uopšte i raspravljati. Drugim rečima, pri tom ne dovodeći u pitanje savesno postupanje i rad službenika Suda, o dopustivosti aplikacija aplikanata protiv Republike Hrvatske pre svih odlučuje od strane Republike Hrvatske imenovani službenik sekreterijata Suda, koji pozivom na odredbe poslovnika svaku aplikaciju može da odbaci kao formalno neispravnu, konačnom odlukom protiv koje ne postoji pravni lek, a što mora se priznati, u najmanju ruku, dovodi u pitanje samu nezavisnost i nepristranost institucije koja bi trebalo da štiti prava garantovana Evropskom konvencijom.
U Novom Sadu,
14.05.2015. godine
S poštovanjem,
Zoran Ristić
