Jelena S. je jedna sasvim obična Beograđanka, mlada, ambiciozna i vredna, željna napretka i materijalne sigurnosti, poput većine nas. Ona je završila srednju školu, potom i fakultet i uvek se trudila da zaradi i obezbedi sebi solidan život, čak i tokom studentskih dana. Nije se "libila" nikakvog posla, već je "grabila" napred, vrebajući svaku priliku da zaradi i nauči nešto novo.
Jelena je ispekla zanat poslastičara u Ugostiteljsko turističkoj školi, a potom je svoje obrazovanje usavršila i na Fakultetu za turistički i hotelijerski menadžment. Veštih ruku, vredna i uvek orna za rad, rešila je da pliva vodama ugostiteljstva, pa se usvaršavala u svim oblastima – bila je i konobarica, i šanker, i poslastičar, pomoćnik kuvara, kuvar. No, gde god da je radila problem je uvek bio isti – mnogo posla i male plate, a uz to često i neredovne…
Ipak, menjajući poslove iz godine u godinu, povezala se sa velikim brojem ljudi, što je bila jedna od retkih prednosti. Kako dobar radnik retko može da prođe nezapaženo, tako je i ova 24-godišnja Beograđanka zapala za oko inostranim poslodavcima, od jednog dobivši i interesantnu ponudu – bolju od svih na koje je u Srbiji “naletala”.
Jeleni se ukazala šansa da ode put Poljske na tri meseca, gde ju je čekao posao kuvara u restoranu koji drži čovek poreklom iz Srbije. Posle kraćeg razmišljanja, uzimajući u obzir da ovde nije imala stalan posao ni priliku da zaradi velike pare, ona je ovu priliku rešila da iskoristi.
– Imala sam obezbeđen smeštaj i hranu tokom boravka u Poljskoj, a takođe mi je bio plaćen avionski prevoz tamo i nazad. Bila mi je obećana mesečna plata od 800 evra, što je gotovo trostruko više nego što ovde mogu da zaradim, pa sam odlučila da prihvatim ponudu – započinje ona priču, dodajući kako se ispostavilo da nije sve tako idilično kako možda u prvi mah deluje.
– U Varšavu sam otišla bukvalno na nečiju reč, nisam znala ni ljude, ni jezik, niti je bilo šta bilo sigurno. Mučio je me strah, no prelomila sam. Prvi mesec tokom boravka u Poljskoj sam htela da “poludim” – doslovce mi je došlo da pobegnem. Ozbiljno sam razmišljala da se vratim, ali računica je bila jasna, da sam to uradila, bila bih u debelom minusu. Mučila me je i dosada, i naporan rad, i određeni konflikti među osobljem u restoranu – nastavlja naša sagovornica priču.
Ističe da je bila smeštena u trospratnoj kući koja je bila 20 kilometara udaljena od centra Varšave, a životni prostor delila je sa još devetoro zaposlenih u istom restoranu.
– Kuća u kojoj sam boravila je bila na samom obodu šume, i u prilično udaljenom naselju od centra Varšave, gde sam radila. No, imali smo organizovan prevoz do posla i nazad, ali svaki drugi pokušaj da se ode do centra i vrati se nije bio lak, s obzirom da autobuska linija nije bila česta. Tako da i to malo slobodnog vremena koje sam imala, nisam preterano kreativno koristila. Uglavnom sam taj jedan dan odmarala od naporne radne nedelje – objašnjava ona.
Ova Beograđanka ističe da je u proseku radila 12 sati dnevno, a nekada i više, najčešće petkom u subotom, a imala je slobodan ponedeljak. Zarađen novac je uštedela, s obzirom da nije imala mnogo vremena ni prilike da potroši isti, a otkriva kako je hrana u Varšavi “smešno” jeftina, međutim stanarine su skupe.
Nakon nekoliko nedelja rada, Jelena se adaptirala i uklopila sa ostalim osobljem, među kojim je bilo najviše Ukrajinica, ali je upoznala i jednu devojku iz Kazahstana. Kaže da je sve lakše kada sa nekim uspeš da se složiš i da u početku jeste teško, ali vremenom je sve lakše i bolje.
– Većina mojih kolega u restoranu u Poljskoj se obrela radi studiranja, pa su ovo radili kako bi obezbedili pristojniji život. Upoznala sam i jednu Juliju iz Ukrajine, koja se u Varšavu preselila sa dečkom, jer je bila očajna situacijom u svojoj domovini. Pričala mi je kako je stanje katastrofično, da posla nema, a ako ga i nađeš, radi se za najviše tri evra dnevno – kaže naša sagovornica.
Roštilj, čorba i alkohol
Jelena je radila u restoranu u samom centru Varšave, koji je na meniju imao balkansku kuhinju, ali obogaćenu tradicionalnim poljskim specijalitetima. Kaže da Poljaci više vole da piju nego jedu, te da su ponekad na dnevnom nivou više zarađivali na alkoholu, nego na hrani.
– Radila sam u restoranu “Dubrovnik” koji to ime nosi jer je ovaj primorski grad jedan od najpopularnijih mesta u bivšoj Jugoslaviji, pa su ga vlasnici stavili kao “mamac”. Preferira se balkanska kuhinja, a poznat je kao mesto sa jednim od najboljih roštilja u Varšavi. Roštilj se pravi od čistog junećeg mesa, a služi se na drvenoj dasci uz pekarski krompir, dve vrste sosa i tradicionalni polsjki prilog “presa”. Najpopularniji specijalitet u restoranu bila je tradicionalna poljska supa ‘Volovina’, koja se pravi od goveđeg mlevenog mesa i nalikuje bolonjeze sosu – rekla je.
Na koncu svega, Jelena se u Beograd vratila zadovoljna i sa “dubljim” džepom, bar privremeno. Kaže da sada ima više iskustva, nova poznanstva i nove avanture, upoznala je drugačiju kulturu i način života, i ističe da bi svakako ponovo otišla.
– U Srbiji nema neke perspektive, da se ne lažemo. A kada sve skupim i saberem, mislim da sam imala više lepih nego ružnih momenata. Čini mi se da ovde nije toliki problem naći posao, koliko je isto veoma loše plaćen, a odnos poslodavca prema zaposlenom krajnje degradirajuć. Kada znaš da negde neko ceni tvoj rad, i da možeš da manje radiš za veći novac, teško je ne poželeti da odeš. Dovoljno je da se setim kako sam ovde morala da za svaku platu vučem poslodavca za rukav – zaključuje ova 24-godišnjakinja.
