Tek što se zaposlila, mlada učiteljica je na jednom velikom odmoru naišla na scenu tuče između dva učenika trećeg razreda. Kada im je prišla i razdvojila ih, desilo se nešto sa čim se i danas bori.

 

* Zabranjeno svako kopiranje i prenošenje ovog teksta ili nekog njegovog dela bez linkovanja ka portalu Dnevno.rs.

Pre nešto više od mesec dana portal Dnevno.rs objavio je tekst koji se bavi traumama i bolu koji deca u Srbiji nose na dušama i to sa svega 8 godina života. 

Traume koje deca proživljavaju u porodici van nje mogu se ispoljiti kroz vršnjačko nasilje. Obrazovni sistem teško izlazi na kraj sa ovom pojavom koja sve više uzima maha u osnovnim školima. Jedan od glavnih razloga za to je i odnos između roditelja i škola koji je i više nego slab. Roditelji apriori staju na stranu svog detata, valjda iz straha da će biti optuženi da su oni glavni uzrok agresivnog ponašanja deteta, a škole uglavnom izbegavaju da se konfrontiraju i tako “talasaju” i onako osetljivi “status kvo”.

Našoj redakciji nedavno se javila jedna mlada učiteljica koja se nalazi na početku svoje karijere i koja, kako kaže, ne želi da “tužaka” i time potencijalno ugrozi svoju karijeru. Nije iz Beograda, ali radi u srpskoj prestonici i od skromne plate izdržava porodicu i ne može da priušti sebi da izgubi posao.

Ipak, želela je da pokuša da nešto promeni. Zato nam se obratila sa molbom da objavimo njeno pismo. Na ovaj način, istakla je, neće se rešiti problem konkretnog delikventa, ali će se makar društvo malo podrobnije upoznati sa problemima na koje sve češće nailaze prosvetni radnici.

Njeno pismo prenosimo u celosti.

 

Draga redakcijo,

Obraćam vam se nakon što sam pročitala vaš članak od 24. januara koji govori o “bolu koji osnovci preživljavaju u svojim porodicama“. Apsolutno potpisujem sve što se u tekstu nalazi i dodajem da je dobro što se u tekstu nisu našle potresnije priče jer nije dobro za javnost da se u “startu” počne sa teškim pričama. Kažem “u  startu” jer smatram da se jako malo zna o vršnjačkom nasilju i o problemima i izazovima kroz koje prolazi današnja prosveta.

Imam 30 godina i učiteljica sam u jednoj beogradskoj osnovnoj školi. Nisam iz Beograda, i pronalazak posla u struci jedini je uslov ostanka i opstanka u prestonici.

Zbog toga sam se odlučila da javnosti uputim jedan “nepersonalizovani krik” jer nemam integriteta i mogućnosti da ceo slučaj iznesem pred nastavničko veće. Od moje plate izdržavam porodicu i ne smem da se kockam sa svojim radnim mestom. 

Da ne dužim, ovo je moj/naš VELIKI problema:

Prošle godine sam tokom velikog odmora slučajno na hodniku naišla na scenu tuče dva dečaka koja su tada išla u treći razred. Jedan od učesnika tuče bio je “novi” učenik koga su roditelji upisali u školu samo 2 meseca ranije.

Pošto sam ih razdvojila tačnije, pošto sam jedva izvukla “starog” učenika, zadržala sam novog kako bih otkrila u čemu je problem. Kada sam ga pitala zašto je napao svog druga iz odeljenja, dečak je ćutao i ignorisao me. Jednostavno, osetila sam se kao da ne postojim.

Rekla sam mu da prošeta do psihologa pošto neće da priča sa mnom. Na to mi je hladnokrvno rekao: “Moji roditelji se druže sa direktorom, ništa nećeš postići time”.

Na ovu provokaciju sam mu rekla da će otići kod psihologa i da ću mu lično smanjiti ocenu iz vladanja.

– Ako mi smanjiš ocenu iz vladanja, polomiću te! – odgovorio je.

Bila sam zaprepašćena drskošću novog učenika i rekla sam mu da smesta ide kod psihologa, a ako ne krene iz ovih stopa, ja ću otići kod direktora.

– Ako ti nije jasno šta ti pričam, doći će moj otac, pa će ti objasniti – rekao mi je i otrčao niz hodnik.

Dečak se uredno pojavio na sledećem času kao da se ništa nije dogodilo. Istog dana sam u zbornici od koleginice saznala da su roditelji novopridošlog učenika zaista dobri prijatelji sa direktorom i da je novi učenik izbačen iz prethodne škole upravo zbog vršnjačkog nasilja.

Dodala je još i da mu je ova škola poslednja šansa da se “skrasi” i to samo zbog prijateljstva njegovih roditelja sa direktorom i da nije pametno iznositi problem na veće jer ga svakako neće izbaciti iz škole.

A kako se to danas uopšte izbacuje iz škole?

Što se tiče procedure smanjivanja ocene iz vladanja, pre ukora razrednog starešine, dete se upozorava usmenom opomenom… Bezbroj usmenih opomena… Zatim, posle ukora razrednog starešine koji sa sobom nosi četvorku iz vladanja, sledi ukor odeljenskog veća koji povlači trojku iz vladanja. Posle dolazi ukor nastavničkog veća (dvojka iz vladanja), da bi na kraju usledio i ukor direktora, odnosno izbacivanje iz škole.

Na početku svake godine ocena iz vladanja se vraća na pet, pa ako dete nastavi da pravi probleme, opet sledi isti postupak i tako ukrug. To čini da se mnogi “delikventi” među učenicima “provuku” kroz obrazovni sistem.

U praksi, jako mali broj dece biva izbačen iz škole ukorom direktora. To se skoro i ne dešava. Decu roditelji samoinicijativno ispisuju iz škole jer odbijaju da sarađuju sa školom, tj. sa školskim psihologom.

Po novom zakonu, učitelji i nastavnici nemaju prava da “problematično” dete pošalju kod školskog psihologa bez prethodnog odobrenja roditelja. A roditelji te “problematične”, a ja bih dodala na prvom mestu nesrećne dece, često izbegavaju da daju saglasnost da dete ode kod psihologa jer bi se na taj način moglo dovesti u pitanje i njihovo vaspitavanje dece, kao i činjenica da problemi možda potiču od kuće.

Najveće žrtve ovakvog lošeg sistema su deca jer se nalaze “između dve vatre” – nesavršene porodice i isto tako nesavršene škole.  

Mislim da društvo mora biti svesno sopstvenih nedostataka. Nema savršenog zakona i zato ga iznova i iznova treba menjati dok ne nađemo najbolji mogući model koji će na pravi način zaštiti našu decu.

U nadi da ćemo nešto pokrenuti,

Učiteljica kojoj je stalo