Ako potražite profesora Toškovića na platformi "Oceni profesora" shvatićete da je među najboljima. Ako ga potražite na svečanim događajima - lako ćete ga prepoznati, ističe se po stilu, duhu i rečima.
Prof. dr Oliver Tošković je sve ono što ne očekujete kad čujete da je neko profesor i doktor nauka psihologije. Očekujete primirenog čiku koji će vas zasuti stručnim terminima, a ne momka koji će vam citirati stihove žestokih bendova. Ako ga sretnete na nekoj ceremoniji ili zvaničnom događaju primetićete ga jer je, u moru uštogljenih uniformisanih muškaraca, on u farmerkama i vezenim tunikama. U obilju filozofskih govora on je taj koji citira nesuđenog kolegu i slavnog mističara Branimira Džonija Štulića.
Ovaj nesvakidašnji profesor pričao je za portal Dnevno.rs, a njegove reči mnogima će, verujemo, uliti nadu u bolje sutra.
U medijima ga povremeno prikazuju kao tvorca “noćne more srednjoškolaca” – čuvenog testa opšte informisanosti na prijemnom ispitu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zato smo dr Toškovića pitali zašto baš taj test tako teško pada svim budućim studentima.
Ne bih se složio da je test opšte informisanosti koji se polaže na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu zaista noćna mora studenata. Naime, to jeste nešto teži test, jer nije u pitanju test znanja već takozvani test sposobnosti, pa možemo reći da on više liči na testove inteligencije nego na testove znanja. Za njega se ne može spremiti kao za testove znanja pa je samim tim i nešto teži od njih.
Na testu opšte informisanosti se ne očekuje da veliki broj kandidata postigne veliki broj poena, već da najveći broj kandidata ima srednji broj poena, oko 14-15, što se i dešava. Test bi bio previše težak ako bi najveći broj kandidata osvajao jako mali broj poena, što na ovom testu naravno nije slučaj. Prema tome, možemo reći da je ovakav test prosečno ili očekivano težak. A ideju da je to “noćna mora studenata” su izmislile dnevne novine, verovatno pokušavajući da povećaju svoj tiraž senzacionalističkim naslovom, koji je daleko od istine.
Samim tim, pitali smo profesora kako objašnjava činjenicu da na TV kvizovima sve češće zapažamo da visokoobrazovani takmičari prave velike greške iz oblasti opšte kulture i to im se u javnosti veoma zamera.
Ne znam da li se takve greške zaista češće dešavaju ili je to samo naš utisak. Često pogrešno očekujemo da visokoobrazovani ljudi moraju da znaju sve, pa ako pogreše na nekom pitanju, deluje nam kao velika greška. Ovakvo očekivanje je, naravno, pogrešno iz više razloga. Prvo, visokoobrazovani ljudi će na većem broju pitanja u proseku imati više tačnih odgovora nego manje obrazovani, a nikako ne možemo garantovati da će znati odgovor baš na svako postavljeno pitanje.
Odgovor na bilo koje pitanje, ma koliko ono nama delovalo kao nešto što se mora znati, zapravo zavisi od velikog broja faktora. Na primer, možda se takmičar u trenutku zbuni, možda nije razumeo pitanje, možda to nije njegova oblast interesovanja ili ekspertize… Desi se najboljim muzičarima da tokom koncerta ponekad zaborave ili ispuste akord u pesmi koju su sami pisali, pa se naravno desi svakom od nas da u određenom trenutku ne može da se seti nekog naizgled očiglednog odgovora. Isto tako, na testu opšte informisanosti mi ne gledamo da li je neki kandidat znao odgovor na ovo ili ono pojedinačno pitanje, već gledamo ukupan skor. Naravno da je gotovo nemoguće da neko prati sve oblasti života, uključujući i prirodne i društvene nauke, umetnost, zabavu, politiku, aktuelna dešavanja, zanatstvo, poljoprivredu… Shodno tome, osoba koje je veoma informisana možda neće znati šta je to mistrija, ali će uraditi većinu drugih pitanja tačno. Neko drugi možda neće znati ko je crtao Korto Maltezea, ali ako uradi većinu drugih pitanja tačno i on/ona se može smatrati visoko informisanom osobom.
LIČNI UGAO: Ako UČIM i ZNAM, a vi se PONOSITE NEZNANJEM – zašto mislite da mene treba da bude SRAMOTA?
Profesor dr. Oliver Tošković nedavno je na ceremoniji dodele nagrade “Kruna uspeha” najboljim diplomcima Univerziteta u Beogradu održao govor koji će se, verujemo, dugo pamtiti. U njemu je rekao i kako se nada da će se jedanaestoro finalista ovog prestižnog konkursa sprijateljiti jer su oni ono najbolje što Srbija ima. Samim tim, nametnulo se sledeće pitanje.
- Ako bi vam prišao neko od studenata i upitao Vas da li da ostane u Srbiji ili ode u svet – šta biste mu savetovali i zašto?
Ovo je teže pitanje od testa opšte informisanosti, a odgovor na njega verujem da predstavlja veću noćnu moru studenatima od bilo kog testa. Mene su kao psihologa učili da ne bi trebalo direktno savetovati nekoga i preuzimati odgovornost u tuđe ime, pa bi moj odgovor išao u tom smeru.
Prvo, savetovao bih nekog da pre nego što sebi postavi to pitanje, razmisli dobro šta su mu želje i koja očekivanja ima od neke bliske budućnosti. Na primer, kako bi voleo/la sebe da vidi u narednih 5-10 godina. Zatim bi trebalo da razmisli da li mu je takva slika ostvarivija u Srbiji ili negde drugde i u skladu sa tim da donese odluku. Naravno, ovakvo predviđanje je teško izvodivo jer se okolnosti svuda, a naročito u Srbiji menjaju. Takođe, mi često nemamo dovoljno informacija na osnovu kojih bismo predvideli šta će se dešavati u narednom periodu. Pa šta onda raditi?
Sakupljanje što većeg broja informacija jeste moj drugi savet. Naime, da bi predviđanje bilo što preciznije treba nam što je moguće više tačnih informacija. Ne treba se oslanjati da naslove u medijima (to nikako) niti na izjave vladajućih struktura (još manje). To bi bilo kao da donosite odluku o roditeljstvu na osnovu bakine priče o rodama. Treba pričati sa starijim kolegama, koji su već našli posao, sakupiti njihove utiske ali i neke objektivne podatke. Nečiji utisak može biti da mu je jako loše, ali vam saopšti podatak da zarađuje daleko iznad proseka, da radi u struci i na poslu provede neko prosečno vreme. A može se desiti i obratno. I naravno, staro pravilo, što veći uzorak to pouzdanije merenje.
Kada se dobro raspita, onda se ide u pokušaj nekog predviđanja, kako bi mogao da izgleda moj život ako ostanem, a kako ako odem. Najbolje što možemo jeste da sakupimo što je moguće više informacija (kako izgleda život nama sličnih osoba u Srbiji i drugde), da izvedemo neko predviđanje uz svest o tome da je ono neprecizno i da ga uzmemo sa određenom rezervom.
A odluka bi bilo dobro da na kraju bude samo naša. Mi je donosimo i mi snosimo odgovornost za tu odluku, sa svim njenim dobrim i lošim stranama. Srbija je u krizi. A kriza je uvek i šansa i rizik. Odluka je uvek na nama.
- Šta želite da poručite mladima koji, čini se, (ako već nisu) iz dana u dan ostaju bez nade?
Ovo bi mogao da bude lep nastavak na prethodno pitanje, odnosno savet. Recimo, ako bi neko odlučio da ode iz Srbije, poželeo bih mu, ukoliko proceni da za njega može biti dobro, da se ipak vrati. Jer kad god o tom pitanju razmišljam, setim se replike iz jednog starog filma u kome jedan lik izjavi da nema nade, a drugi mu odgovori da svi dobri ljudi odlaze i da zato nema nade.
Da nismo svake godine gubili po oko 30.000 ljudi, siguran sam da bismo danas imali više slobode, manje straha i manje bismo se bavili pitanjem da li ostati ili otići. Da svaki put kad čujemo neku glupost, laž ili manipulaciju na TV-u ili drugim medijima, ne pomislimo kako više ne možemo da živimo ovde, nego da pišemo protestno pismo medijima ili Republičkoj radiodifuznoj agenciji, odnosno Regulatornom telu za elektronske medije. Da ne odlazimo nego da reagujemo. Jer ako je negde drugde zaista bolje, to nije zato što su ljudi odlazili, već zato što su reagovali.
- Kako biste Vi kao psiholog predstavili profil prosečnog Srbina?
U pitanju se krije odgovor. Prosečan. Prosečan Srbin je onoliko prosečan koliko i svaki drugi Jugosloven (Hrvat, Slovenac…), pa i koliko svaki drugi Nemac, Britanac, Rus, Amerikanac ili Kinez. Prosečno je inteligentan, prosečno saradljiv, prosečno savestan, prosečno emocionalno stabilan, prosečno pošten… Zvuči dosadno, ali tako je.
Ono što nas razlikuje od drugih nisu psihološke osobine prosečnog Srbina, već raspadi, tranzicije, ratovi i autoritarni režimi, koji naravno loše rade, tj. ne rade za dobrobit stanovnika već za sebe. Možda oni veruju da rade za dobrobit Srbije, ali to upravo i jeste karakteristika autoritarnosti. Ubeđeni ste da ste jedino vi u pravu i da ako radite ono što samo vi mislite da je dobro, to mora biti dobro i za sve. Naravno, istina obično pobegne odatle pre nego što i pomislimo da je potražimo.
Profesor Tošković bavi se popularizacijom psihologije i često za domaće medije piše o psihološkim fenomenima. Zato smo ga i pitali da “postavi dijagnozu” i kaže koji fenomen najbolje opisuje Srbiju u kojoj danas živimo?
Strah i paranoja. Voleo bih da kažem nešto drugo, ali mislim da bih lagao sebe a i vas. Gde god da odem u Srbiji, čujem da ljudi pričaju o tome kako se plaše da ne izgube posao, da se plaše da ih neko prisluškuje, da će neko čuti šta govore (možda i šta misle) i da će zbog toga trpeti posledice. U početku sam mislio da se šale, a onda sam shvatio da su ozbiljni pa su i mene uplašili. Tako da i ja osećam strah, ali strah od tuđe paranoje. Svakako smo svi u nekom strahu.
Fenomen koji mi je bliskiji od paranoje jesu vizuelne iluzije. Za razliku od njih, koje mogu biti zanimljive i lepe za posmatranje, mi živimo u političkim iluzijama koje su svakako manje lepe. Često nam pričaju da nam je sve bolje i bolje a nama se čini da nam je loše. Naš doživljaj, dakle, odudara od “realnosti” koju nam nude, što jeste opis iluzije. Vizuelne iluzije su teško promenljive, tj. čak i ako znate za iluziju i poznajete njeno objašnjenje, vi ćete i dalje opažati pogrešno. Političke su na sreću lako promenljive.
Srećom tu je i ironija. Iako je ima manje nego što bi trebalo, nije nas napustila. Čuva nas od paranoje i iluzija, još uvek.
