U Srbiji veliki broj dece trpi rodno nasilje u vezama, a mnogo njih još uvek nije sigurno šta to tačno znači. Zato je Autonomni ženski centar pokrenuo projekat "Mogu da neću" u cilju edukacije mladih šta je to zdrava ljubavna veza. O podacima do kojih su tokom istraživanja došli, pojedinačnim primerima nasilja, kao i šta bi društvo trebalo da uradi, razgovarali smo sa Marinom Ileš, koordinatorkom ovog projekta.
Nedavno je javnost u Srbiji šokirao podatak da svaki četvrti dečak misli da šamar nije nasilje. Sa druge strane, svaka deseta devojka se slaže sa ovim mišljenjem. Iako su podaci zabrinjavajući, oni ipak nisu iznenađujući, ako se uzme u obzir da je pre četiri godine, u školskoj 2013/14, tokom samo prva tri meseca 69 odsto učenika osnovnih i 74 odsto srednjoškolaca prijavilo neki oblik nasilja.
Ovakvo “stanje svesti” i ponašanja među mladima bilo je glavni razlog da Autonomni ženski centar pokrene projekat “Mogu da neću!” sa ciljem da se poveća svest mladih o neprihvatljivosti nasilničkog ponašanja, kao i da se osnaže, pre svega, devojke da ne pristaju na nasilje u svojim vezama.
Projekat “Mogu da neću” realizujemo u 15 gradova Srbije u ukupno 30 srednjih škola u saradnji sa lokalnim ženskim organizacijama u tim gradovima. Dugoročni cilj projekta jeste da se unapredi osećaj bezbednosti devojaka u odnosu na nasilje u partnerskim odnosima i na rodno zasnovano nasilje. Kroz projekat želimo i da upoznamo mlade sa vrstama nasilja i motivišemo ih da postanu aktivni u svojim školama i zajednicama prenoseći znanja i iskustva. Istovremeno, želimo da podržimo nastavni kadar u izabranim srednjim školama da adekvatno reaguju na sve situacije nasilja kojima mogu biti izložene njihove učenice/učenici – kaže za Dnevno.rs Marina Ileš, koordinatorka projekta “Mogu da neću”.
Iskustvo jedne devojke
– Jedan od primera nam je ispričala učesnica vršnjačke edukacije. Njen bivši momak je zahtevao da mu se javlja gde se nalazi kako bi on u svakom trenutku znao gde je ona, čak i da mu šalje fotografije sebe, prijateljica s kojima je, pa čak i pića koje je naručila u kafiću – ispričala je koordinatorka projekta “Mogu da neću!”
Veliki problem u našoj sredini je prepoznavanje nasilja, kao i shvatanje da se ono ne svodi samo na fizički kontakt.
Nažalost, mnogo je mladih devojaka koje se hvale svojim drugaricama da im je momak “bolesno” ljubomoran i to shvataju kao potvrdu njegove bezuslovne ljubavi. Po tome se nasilje u vezama mladih ne razlikuje puno od onog koje proživljavaju odrasli pojedinci.
– Iskustvo vršnjačkih edukatorki iz rada sa mladima pokazuje da je nasilje u vezama mladih veoma prisutno i da su to najčešće isti nasilni obrasci koji se javljaju u partnerskim odnosima odraslih osoba. Ovde je pre svega važno govoriti o prepoznavanju psihološkog nasilja koje podrazumeva ljubomoru, kontrolu, emotivnu ucenu i izolaciju, a koje se najčešće tumači kao briga i pažnja. Tu su takođe i svi drugi oblici nasilja poput fizičkog, seksualnog i ekonomskog – rekla je Marina Ileš.
Da li devojka s vremena na vreme zaslužuje šamar?
Kao deo ovog projekta napravljen je i sajt mogudanecu.rs na kojem, kada ga neko otvori, prvo mora da odgovori na pitanje: “Da li devojka s vremena na vreme zaslužuje šamar?”
On nudi veliki broj saveta kako za mlade, tako i za nastavnike, ali i roditelje, a odnose se na to kako da prepoznaju da je neko dete žrtva rodno zasnovanog nasilja, kao i kako da mu pomognu. Takođe, na njemu se može saznati kako da se prepozna nasilnik, kao i koja se ponašanja u vezi tretiraju kao neprihvatljiva.
Dodatni problem u priči o rodno zasnovanom nasilju među školskom decom je to što oni nemaju poverenje u nastavnike, a u mnogim slučajevima i u roditelje, da bi im se požalili na problem u vezi. Oni najčešće veruju da se ništa neće promeniti ako to prijave nadležnima u školi, a takođe nemaju izgrađene odnose u porodici da bi mogli otvoreno da pričaju o toj temi.
– Nastavnici vide školu kao relevantnu instituciju koja štiti bezbednost mladih, ali se mladi ne slažu sa ovom tvrdnjom. Naravno, postoje posebno motivisani nastavnici i stručni saradnici koje mladi prepoznaju kao osobe od poverenja. Što se tiče roditelja, takođe smo shvatile da često ne postoje odnosi u kojima mladi vide roditelje kao osobe kojima mogu da se povere. Zapravo, najčešće se okreću vršnjacima – otkrila je Marina Ileš iz Autonomnog ženskog centra.
Uloga medija
– Kroz senzacionalističko medijsko izveštavanje o slučajevima nasilja u porodici podržava se opšti stav da je samo fizičko nasilje nasilje, da je žrtva na neki način odgovorna za pretrpljeno nasilja, a da je nasilnik “isprovociran” i da “nije imao drugog izbora”. Neophodno je da mediji bolje razumeju svoju ulogu u edukaciji javnosti ali i samih žena sa iskustvom nasilja o mogućnostima zaštite i podrške. Potrebno je da se i sami mediji oslobode predrasuda u vezi sa nasiljem nad ženama i ulogom žene u društvu – rekla je Marina Ileš.
Sagovornica Dnevno.rs je dodala i da je jedan od važnih koraka u prevazilaženju ovog problema formalno obrazovanje koje u ovom trenutku ne nudi skoro nikakva znanja o rodnim odnosima, fenomenu rodno zasnovanog nasilja i nasilju u porodici. Tu spadaju i svi drugi društveni akteri koji nude bilo kakvu vrstu prenosa informacija, znanja i vrednosti.
Kampanja “Mogu da neću” je deo projekta “Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje” i realizuje se od januara 2016. do kraja 2018. godine.
Iz Autonomnog ženskog centra ističu da prepoznaju prve efekte svog rada.
– Nama je najvažnije da nam se osim učesnica projektnih aktivnosti javljaju i devojke koje su prepoznale poruku o neprihvatljivosti nasilja kao nešto što i same misle i izrazile inicijativu da nam se priključe i u svojim zajednicama otvore ove teme i pokrenu aktivnosti, prvenstveno u svojim školama. To znači da je naša kampanja i njih osnažila da reaguju i da podignu glas protiv nasilja – zaključila je Ileš za portal Dnevno.rs.
