– Ne znam odakle da počnem. Hm... možda od toga da nemam nijednog prijatelja?! Da li je u redu da mrzim sve oko sebe? – upitah psihologa. – U redu je ako vama asocijalnost ne smeta i ako se osećate lepo. Mržnja nikom nije dobro donela. – Koji je tvoj smisao života?!
Nisam mogao da mu odgovorim na pitanje jer nisam znao odgovor. Gledao sam ga besno. Potom sam ustao i žurno napustio njegovu ordinaciju. Uputio sam se ka svom stanu u nameri da se presvučem, istuširam i da idem u redakciju. Ova seansa mi je bila mnogo dosadna.
Dok sam izlazio iz zgrade, osećao sam potrebu da mu ispričam mnogo toga što mi stoji na umu. Ali, s druge strane, dok sam ležao u fotelji, imao sam blokadu. Ne smatram ga prijateljem iako se poznajemo više od dvadeset godina. Skeptičan sam da me možda ne oda. Vratio sam se trčeći do devetog sprata jer nisam mogao da čekam lift. Ne znam odakle mi snaga.
– Hej, želim da razgovaramo još! – rekoh mu dok je on već imao drugog klijenta
– Ali, vidiš da ja već imam i da sam zauz…
– Oprosti! Platiću ti desetoduplo! Prekidaj, ne zanima me što si zauzet inače ću da počnem da bijem!
– U redu, u redu! – zatvorio je svoju svesku i ljubazno se izvinio devojci koja je bila uplakana.
Prišao sam fotelji i, pre nego što sam legao, ovaj put sam izuo cipele. Skinuo sam crni sako, zavrnuo rukave na košulji.
– Kakav problem imaš? Što si se iznenada vratio?! – upita me psiholog
– Hm… slušaj, pazi, ako ikome progovoriš, veruj mi da te neće biti, znaš i sam koliko sam uticajan, moćan i šta sve mogu!
– U redu je, ja svakako ne mogu govoriti jer…
– Okej! – prekidoh ga.
Ćutao sam nekoliko minuta i onda sam počeo.
– Često imam potrebu da ubijem nekog! Eto, rekao sam! Ne znam da l’ sam lud, ali zaista mi bes povećava adrenalin u krvi i dođe mi da ga prebijem na mrtvo ili pak da ga izbušim pištoljem koji sam nedavno kupio. Je l’ to u redu?
Nekada, dok gledam vesti ili čitam i, vidim šta rade naši političari, istog trenutka mi dođe da izvršim atentat na pojedince koji besramno lažu, izmišljaju. Ta pravednost mi se usadila jer želim da me pamte, želim da uđem u istoriju! Nemam šta da izgubim. Ja nemam dosije, nikada nikog nisam prebio, a kamoli udario, ali i te kako imam želju velikim moćnicima da napakostim.
Psiholog me je mirno posmatrao dok je, kada sam pomenuo da nisam nikog udario, prebio, duboko uzdahnuo, pogled mu je na trenutak skrenuo ka nekoj slici ili knjigama na njegovim policama, i odmah je nastavio sa mirnim pogledom i tišinom. U tom trenutku, dok sam ga lagao, setio sam se da sam njega prebio u srednjoj školi jer je bio sa devojkom koja se meni sviđala. Potom sam ga još jednom prebio jer je došao svojim novim kolima u školu – da, zbog automobila sam ga pretukao, bio je devet dana u bolnici. Sam đavo mu je kriv kad želi da se kurči!
Ućutao sam na trenutak i gledao njegovu kancelariju koja je više ličila na nešto između dnevnog boravka i radne sobe. Visoke police sa knjigama su krasile leve strane zidova, dok je desna strana bila u prozorima. Na ostalim zidovima bile su nekakve fotografije ljudi iz raznih mitologija koji su umesto ljudske glave imali glavu od neke ptice.
– Ko je tebe proglasio Bogom?! Odakle tebi ta božija moć da sudiš drugima? – upita me psiholog mirnim glasom
Tišina je odzvanjala frtalj vremena. Nisam znao šta da mu odgovorim.
– Nemoj o bogu i veri, molim te! Naša vera se ionako zasniva samo na papiru. A pravdu donosimo na razne načine. Pa čak i oni koji dobiju smrtnu kaznu u zatvoru, i njih je neko ubio. Dakle, ko je tim ljudima dao božiju ulogu? To je za nas normalno, a nije normalno što ja imam želju ubiti političara zarad dobrobiti naroda i države u kojoj živim? Naravno da sam u pravu. Ja nisam kukavica. Samo čekam da mi pukne fitilj, da se iznerviram!
U tom trenutku setio sam se svih svojih prestupa u zakonima – svaki sam ignorisao, platio, zataškao, mnogim policajcima zapretio. Setio sam se da sam učestvovao i u kidnapovanju, odnosno napravio sam otmičarima detaljan kriminalan plan koji je bio i te kako uspešan. Radim to već duže vreme, držim se u tajnosti i samo crtam i pišem, koordinacija uglavnom.
– Opet si se nešto zamislio?
– Hm… ne, nego, ovaj…
– Da li još uvek imaš košmare?
– Da. Uvek su različiti i isti. Hvataju me sa puškom u rukama neki specijalci nakon što sam izvršio ubistvo. Ne privode me nigde već me vežu za četiri medveda koji me živog rastrgnu. Glava mi još nekoliko sekundi u funkciji i gledam kako odlaze sa mojim delovima tela.
Svojeručni potpis: Дабетић Иван
