Nakon jedne promocije pesme, šljam nepoznatog pevača koji tripuje uticaj čim je izašao iz Zvezde granda, otišao sam ponovo kod psihologa. Ne promociju sam bio pozvan od strane devojke s kojom spavam dvaput mesečno. Nisam se ni sa kim pozdravljao. Ni sa njom nisam nešto naročito pričao. Sladio sam se raznim specijalitetima i pio sranje jeftino vino koje izgleda veoma skupoceno.
Ulazim u zgradu, lift ne radi. Penjem se do devetog sprata na kom je njegov stan. Dok sam se peo starim drvenim stepenicama imao sam utisak da je cela zgrada Devet krugova pakla. Na svakom spratu sam čuo plač deteta koje traži pomoć i vrisak majke kako viče nemoj! Što sam bliže bio devetom spratu, zgrada je sve više i više urlikala i plakala istovremeno. Pokucao sam na Njegova vrata. Pokušao da uđem ali je bilo zaključano. Strpljenja nemam. Odmah sam odlučio da odem u svoju redakciju. Nakon što sam stigao do trećeg sprata, iz jednog stana izašao je moj psiholog.
– Zdravo – pozdravi me.
– Čekao sam te gore dvadeset minuta! Zašto te nema?! Šta tražiš tu? – upitah ga.
– Stan mi je bio obijen, nisu ništa ukrali ali su definitivno nešto tražili. Hajde uđimo u ovaj – reče mi mirno, staloženo, bez uzrujavanja i daljeg objašnjavanja.
– Ovo je tvoj stan?
– Jeste. Ali ga izdajem jednoj porodici koja je trenutno na odmoru. Uđi, molim te. Ovde ćemo imati seansu.
Ušao sam u stan. U dnevnom boravku je stajala velika ugaona garnitura sa foteljom. U sredini sto na kom su bili ovali japanske hrane, srpskog roštilja, morskih plodova, deserti sladoleda, čokolade, voća. Na trosedu su bile otvorene knjige. Stranice obeležene nekim papirima, pasusi podvučeni drvenom olovkom: Evanđelje po Mateju (Mt 12,24); Evanđelje po Marku (Mk 3,22); Evanđelje po Luki (Lk 11,15-19) – hm… ko još čita ova sranja?! Znam da On sigurno ne čita niti veruje u ovakve gluposti. Tu je bila i još jedna knjiga sa nazivom Sveta magija Abra-Melina maga koja je bila otvorena na XIX poglavlju, autor S. L. MacGregor Mathers. Odustao sam od znatiželje da vidim o čemu govori i šta je podvučeno u istim knjigama. Čulo mirisa i pogled me me vukao ka stolu a da pritom još nisam seo.
Poslužio pohovanom lignjom. Dok sam je sa uživanjem žvakao, osetio sam da ima nekoliko začina i da je ljuto začinjena. Potom sam ugledao škampe koji su bili u nekom narandžastom prelivu kao paprikaš. Uzeo sam jedan, drugi, treći škamp. Oh, tako su ukusni! Imaju ukus između jagnjetine, pohovane piletine i pečenih pasa koje sam jeo u Kini pre dve godine. Taj ukus ne izlazi iz mene i ne zaboravlja se.
Seo sam i očima posmatrao šta sledeće da uzmem. Pojeo sam sve škampe i lignje. Psiholog je ušao u dnevni boravak. Prišao je stolu i uzeo dva prazna ovala i odneo u kuhinju. Nakon nekoliko minuta doneo je nova dva ovala puna hrane. Na njima je bilo prasećenje pečenje. Otišao je opet do kuhinje kako bi doneo dve boce skupocenih vina: belo i crveno. Nije ih ni spustio na sto a ja sam se već dohvatio belog vina i sipao ga, ne pitajući Njega želi li i on.
Potom je seo preko puta mene u fotelju. Posmatrao me je kako jedem.
– Ukusno je, zar ne? – upita me s osmehom.
– Da, da, veoma ukusno! Inače obožavam hranu i svestan sam da u hrani često preterujem. Mada ne toliko koliko preterujem u piću. Ponekad, kada legnem u krevet, pomislim da sam alkoholičar – rekoh mu dok sam grabio pauflek i nešto od morskih plodova u isto vreme.
Kroz glavu su mi prolazili mnogi poslovni problemi. Dok su razni ukusi prolazili kroz moja usta, On me je posmatrao i govorio mi nešto o zdravoj ishrani, pominjao mi je i odakle na stolu toliko skupocene hrane i još skupljih vina. Stan je bio pomalo smrdljiv i siromašan, ali lepo sređen. Osećao se na biblioteku i podrum sa ugljem i drvima. Ovale hrane su napadale muve. Ne gadim se na muve.
Nakon sat i po neobaveznog ćaskanja o hrani, primetio sam da sam pojeo većinu hrane koja je bila na stolu. I popio sam skoro obe flaše vina. Nisam se ni prejeo niti napio. Ali sam i te kako uživao.
– Znaš, poenta je u hlebu! – rekoh mu. Ja ne jedem hleb i zato mogu puno da jedem a da se pritom ne gojim. Čvrsto sam ubeđen da od hleba potiču najveće i najgore bolesti. Hleb je droga sa koje, ako konzumiraš neko vreme, teško se skidaš sa iste, a posledice su fatalne po organizam.
On je ćutao i pogledom se solidarisao sa mojim stavom. Zapisivao je u svoju svesku nešto. Verovatno to što mu govorim. Kao i mnoge monologe koje zapisuje.
– Oprosti, ali moram da idem. Nisam odavno bio u redakciji, a moram da vidim da l’ uopšte rade moji zaposleni. Prijala mi je hrana i opustila me je. Hvala ti na tome. Oprosti što skoro sve pojedoh – rekoh mu i, izvadih iz džepa sto evra koje spustih na sto pored velikog čokoladnog parčeta koji sam istog trenutka uzeo i jedva stavio u usta.
Izađoh iz stana ne pozdravljajući se. Treći sprat je bio tiši i nije vrištao kao ostali spratovi.
Ispred zgrade je bio parkiran taksi u koji sam odmah ušao.
Uveče, dok sam spavao, pripalo mi je muka. Sanjao sam kako jedem žabe, zmije i pacove, dok je svuda oko mene vatra. Istog trenutka se probudih i trčeći otiđoh do kupatila da povraćam.
Svojeručni potpis: Дабетић Иван
