Oboleli od non Kočkinovog limfoma imaju velike probleme da obezbede terapiju. Lekova nema u Srbiji, a iz inostranstva ih pojedinac ne može uneti.
Prvo je pune dve godine u Kliničkom centru Srbije lečen sa pogrešnom dijagnozom, a kada je u Vojnomedicinskoj akademiji ustanovljeno da boluje od non Hočkinovog limfoma, tumora leukocita (nikozis fungoidas), šezdesetpetogodišnjem penzioneru iz Beograda propisan je prvo jedan, a onda i drugi lek koji uopšte ne mogu da se nabave u Srbiji! U bolnici ih nema, a posle muke da lekove dobave iz inostranstva, ispostavilo se da su u pitanju bojni otrovi iz grupe plikavaca, koje pojedinac ne može legalno da unese u zemlju!
Ovom pacijentu prvo je propisan “kariolizin”, azotni plikavac koji se daje o trošku osiguranja, ali je na tzv. D pozitivnoj listi, što znači da nije registrovan na našem tržištu, i nabavlja se po posebnom režimu.
– Prevrnuli smo nebo i zemlju, ali lek nismo našli, priča P. A., kćerka pacijenta. – Potraga za “kariolizinom” trajala je duže od mesec dana i na kraju sam došla i do uvoznika. Rekli su da mogu da nabave lek, ali uz uverenje Apotekarske ustanove Beograd o hitnosti. U Apotekarskoj ustanovi sam saznala da je tender prošao, da je naredni za tri meseca, a onda me je uvoznik obavestio da se lek više ne proizvodi!
Lekar je onda preporučio zamenu – “mustargen” u prahu. I za njim je počela potraga i pronađen je u Americi.
– Upozoreni smo da ne postoji legalan način da ga unesemo u Srbiju, a ako nas otkriju da ga švercujemo, bićemo uhapšeni! Bili smo izbezumljeni. Zamislite kako se oseća čovek koji ima rak i zna da postoji lek koji može bolest da drži pod kontrolom, i može i da plati, ali ne može da ga nabavi – očajna je P. A.
Tako je njen otac praktično bez leka.
– I “kardiolizin”, a pogotovo “mustargen”, koji je bio prvi intravenski primenjen citostatik posle Drugog svetskog rata, stari su lekovi, i u novim režimima terapije se retko sreću – objasnili su nam u četvrtak stručnjaci Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. – Postoji modernija terapija, ali se u nekim slučejevima, ipak još preporučuju upravo ovi lekovi.
Obolelom ocu P. A. je zatim propisana neka mast za rane, koju takođe nisu mogli da nađu, i zračenje. Ali i sa radioterapijom kasni, jer je aparat za zračenje u bolnici bio pokvaren!
Sa sličnim problemima suočavaju se svi koji boluju od retkih oblika limfoma, kaže Maja Kocić iz Udruženja obolelih “Lipa”:
– Neki od limfoma su veoma retki i godišnje u Srbiji od njih oboli najviše dvoje ljudi. Zato se, verovatno, Fondu za zdravstvo ne isplati da nabavlja skupe lekove. Zbog toga je umrla i moja majka.
Ovo, međutim, nije jedina terapija sa čijom nabavkom ima problema. Što zbog niske cene leka, ili zbog toga što smo malo tržište pa proizvođači ne nalaze interes da ovde registruju svoje preparate, u Srbiji je otežana nabavka oko 190 lekova sa tzv. D pozitivne liste. Njih nabavljaju same bolnice ili apoteke, ali dešava se da se na pojedine tendere niko ne javi.
BEZ DIJAGNOZE 1.500 OBOLELIH
Maja Kocić kaže da ne postoji tačan podatak o broju obolelih od Hočkinovog i non Hočkinovog limfoma u našoj zemlji. Procenjuje se da se bolest godišnje otkrije kod 700-800 ljudi, a da oboli još oko 1.500 kod kojih se ne postavi prava dijagnoza. I istraživanja rađena u svetu pokazuju da i pored izraženih simptoma koji ukazuju na limfom, tačnu dijagnozu dobije samo 19 odsto obolelih od limfoma koji je po učestalosti na petom mestu među malignim bolestima.
