Ukoliko volite da čitate, lepa i udarna vest za vas glasi: Knjige su jeftinije na trafikama! Mislim, ko još kupuje knjige na trafikama? Osim turista i nekih usput instant putnika koji žure na voz. Sigurno niste član neke trafike gde često kupujete SAMO knjige?!
Prolazio sam pored bolje snabdevenih trafika – to su one gde poslodavac trenira svoje radnike da kada kupuješ cigarete, upaljač, žvake, automatski ti nude i čips, smoki, eventualno kreker, možda elektronsku dopunu? Ne, hvala.
Danas knjige možete kupovati u elektronskoj formi na Internetu, što veliki broj čitalaca i primenjuje. Takođe, knjižare „Vulkan“, „Laguna“, „Plato“ i mnoge druge zasigurno su u prednosti po broju svojih čitalaca, odnosno kupaca.
Član sam knjižare „Lagune“ i često kupujem više knjiga zbog solidnog popusta. U poslednje vreme i ne čitam mnogo. Dve do četiri knjige godišnje. Nemam vremena jer posao ne sme da trpi. Ne sme ni zabava da trpi. Dakle, mesta tišini i dobrom štivu nema u mom svetu.
Na putu do autobuske stanice zastao sam kraj jedne trafike i ugledao nove naslove knjiga raznih izdavača. Bilo je nešto više od petnaest izloženih novijih naslova koji su se nalazili među dnevnim novinama i, još preko dvadeset naslova koji su bili kod prodavačice unutar trafike (tako mi je gospođa rekla).
Cena knjige nije prelazila 300 dinara. Kupio sam Gijom Musoa, knjigu koja je izašla pre četiri godine, koštala je 299 dinara. Istog pisca sam, takođe kupio u ”Laguni” pre nekoliko meseci, a izdavač je „Vulkan“ i, jedna knjiga je koštala od 500 do 750 dinara.
U novijim naslovima na trafici našao se i Paulo Koeljo, Žoze Saramago, Kolin Falkoner, Lora Roberts i mnogi drugi, čije cene su bile upola jeftinije nego u knjižarama. Jeftnije nego na tezgama na buvljaku. Nova knjiga Paula Koelja na trafikama košta koliko i Jana voda.
Nikada knjige ne bih kupovao na trafikama. Želim da ih kupujem u knjižarama. I na tezgama napolju mi je draže jer svakakve žvrljotine hemijske olovke mogu da nađem u polovnoj knjizi. Sajam knjiga takođe nudi prijatnu avanturu, genijalnu atmosferu kao u nekoj svemir-biblioteci – svi čitaju, svi listaju, knjige jeftine, mnogi nude, jednostavno, Sajam knjiga te na kulturan način tera da kupiš knjigu i da uopšte počneš da čitaš, ako si prvi put na istom.
Pozvah mog prijatelja, profesora srpskog jezika Željka Obrenovića autora najbrutalnijeg romana trećeg milenijuma „Srpski psiho“ i nove knjige „Talog“, da mi objasni ovaj fenomen – zbog čega bih ja bio član Lagune i kupovao knjige od 700, kada mogu da sačekam nekoliko meseci i kupim istu knjigu za 200 dinara.
Da li misliš da je to pogrešan način marketinga i prodaje?
Generalno nemam problem sa tim gde i kako se knjige prodaju, pošto smatram da je najbitnije da one dospeju do čitalaca. No, smatram da je problem dublje prirode. Danas se ljudi plaše biblioteka i misle da se posete književnim večerima naplaćuju. Isti ti ni u knjižare ne zalaze osim ako nisu napravljene po meri klasičnog konzumenta. Takvim „čitaocima“ (kojih je, nažalost, najviše), knjigu je najlakše prodati tamo gde će svaki dan zastati. Samim tim, problem tog književnog trafikinga, po mom mišljenju, nije što se knjige prodaju na trafikama, već koje knjige se nude i kome. Izdavači mahom pokušavaju da dopru do grupacije koja je brojnija i podilaze joj kako bi zadovoljili njene skromne čitalačke i intelektualne potrebe. Profesionalna deformacija me tera da primećujem svaki naslov koji se nađe među novinama i čini mi se da je to uglavnom ispovedna literatura (koja se prodaje jer su ljudi nezasiti tračeva i tuđe muke) ili popularna i jeftina psihologija (kojom ljudi misle da će izlečiti svoj muke).
Zbog čega su knjige na trafikama jeftinije nego u knjižarama?
Posete trafikama su učestalije nego posete knjižarama, te je logično očekivati da će se tamo prodati više knjiga, samim tim su i predviđeni tiraži znatno veći od tiraža knjiga koje moraju da se zadovolje knjižarama. Ali, i tu postoji problem. Kao što primećujem nove naslove i na trafikama, takođe primećujem i da većina tih knjiga tamo stoji dok papir bledi, celofan žuti… a niko ih ne kupuje. Deo tih grandioznih tiraža se sigurno proda (čak i u tom slučaju radi se o zavidnim ciframa), ali u kojoj meri se te kupljene knjige pročitaju, to je već sasvim drugo pitanje. I, čini mi se, mnogo važnije.
Posle nekoliko dana zaustavih se na drugoj trafici i, prodavačica mi kaže da im prodaja knjiga ide izuzetno dobro i kako reče, zadovoljni su. Često im stižu novi naslovi. Zavisi od prodaje. Rekla mi je da se mnogi čude kako su noviji naslovi knjiga na trafikama jeftiniji nego na bilo kom drugom mestu i, sa zadovoljstvom kupuju više knjiga odjednom.
U poverenju, mene fakat nerviraju trafike koje prodaju jeftine knjige. To nije posao trafika, da se bave tom vrstom prodaje. U stvari, trafike me generalno nerviraju jer u njih ne možeš da uđeš, ne možeš da vidiš artikle (da l’ im je istekao rok ili ne), one nude ono što je napolju, a sve što je unutar trafika kupuje se na rizik. I nerviraju me te jako niske cene knjiga kako bi se povećala prodaja, čitanost ili pak pismenost u Srbiji?!
Zašto bih onda bilo ko kupovao u knjižarama knjige? Bolje i jeftnije mi je da se učlanim u biblioteku i da pozajmljujem knjige a, potom, kada isti naslov izađe na trafici za nekoliko meseci – pošteno i jeftino platim, budem zadovoljan.
U nedoumici sam, u koju sad knjižaru da se učlanim: Da l’ će to biti instant knjižara Trafika gde će mi, dok kupujem knjigu, ljupka prodavačica predložiti čokoladicu, smoki i žuti sok, a onda u miru i u punoj opremi mogu da ćitam, ili pak s druge strane da ostanem verni član knjižara koje mi samo nude popuste koji ne mogu da se porede sa popustima na Trafikama, ha!
Svojeručni potpis: Дабетић Иван
